Холцбауер и немачка национална опера
У завршној емисији циклуса којим обележавамо 300 година од рођења композитора Игнаца Холцбауера слушаћете оперу "Смрт Дидоне" овог аутора као и "Отмицу из сараја" Волфганга Амадеуса Моцарта.
Холцбауерова опера Гинтер фон Шварцбург, премијерно постављена на сцени Манхајмског дворског позоришта 1777. године, представља једно од најуспешнијих и најпопуларнијих остварења насталих током процеса формирања жанра озбиљне опере на немачком језику крајем 18. века. Међутим, већ следећа његова опера, Смрт Дидоне, постављена у Манхајму 1779. године, компонована је на либрето Пјетра Метастазиа, на италијанском језику. Само годину дана касније Холцбауер је оперу прерадио и поставио у преводу на немачки језик. Овакав поступак још једном је учврстио улогу италијанске опере серије као кључног модела за изградњу немачке националне опере током седамдесетих и осамдесетих година 18. века.
Док су дворска позоришта попут Вајмара и Манхајма покушавала да изграде модел немачке опере по угледу на италијанску озбиљну оперу, хабзбуршки цар Јозеф II је у Бечу помогао оснивање оперске трупе под називом „национални зингшпил". Ова трупа је, у напору да опера на немачком језику достигне популарност италијанских жанрова, бечкој публици представљала превасходно комичне опере. За разлику од једноставног зингшпила присутног широм немачког говорног подручја који је наликовао комаду с певањем, продукције бечких „националних" зингшпила далеко су захтевније и наликују буфо операма тог времена. Свакако да је најуспешнија опера настала у оквиру пројекта „националног зингшпила" Отмица из сараја Волфганга Амадеуса Моцарта, писана на либрето Кристофа Фридриха Брецнера уз адаптације Готлиба Штефаније, директора „националног зингшпила". Опера је базирана на популарној оријенталној тематици и описује бег из замишљеног отоманског харема. Премијерно постављена 1782. године, Моцартова опера веома брзо је стекла популарност широм немачких земаља, те се сматра за прво дело које је овог композитора прославило ван граница Аустрије.
Аутор емисије Срђан Атанасовски.
Коментари