Интелигенција између позива и одговорности

У излагању Трансформација интелектуалаца и политике Саво Лаушевић истакао је да појам интелектуалца настаје у епохи Модерне, те да се конституише истовремено спрам политике и спрам истине. Наиме, он подразумева неминовни сусрет субјекта (основне категорије Модерне) и заједнице кроз релацију одговорности. За модерни појам политичког може се рећи да је његово основно обележје раздвојеност домена употребе јавног и приватног ума - домен јавног омогућавао је демитологизовање постојећих режима јер је унутар њега интелектуалац могао доводити политику у везу с истином, преиспитујући у којој мери политика баштини лаж.

Промена улоге интелектуалца у постмодерном времену везана је за ишчезавање категорије субјекта и примат категорије објекта (власт система у политичком смислу). Ова десубјективизација свих регија постојања одвајањем истине од субјекта и њеним повезивањем са моћи (системом, објективним) условила је да основна тежња постполитике, савременог облика политике без политичког (без раздвојености јавног и приватног), више није оформљење заједнице у аристотеловском смислу, већ само очување биолошког живота појединаца.

Ђорђе Вукадиновић, у излагању Антиинтелектуализам као обележје времена, разликује две врсте узрока савремене кризе критичког мишљења: она је резултат процеса модернизације друштва, али и иманентних процеса унутар самог постмодерног ума. Наиме, подела рада у савременом друштву имала је за последицу то да оно, ни у једној од своје три основне идеологије (конзервативизам, социјализам и либерализам) није могло бити наклоњено критичким интелектуалцима, као онима који излазе изван сфере своје компетенције. Иако је једна од одредница класичног либерализма управо инсистирање на слободи критичког мишљења, ова доминантна идеологија данашњице је у својим крајњим, неолибералним консеквенцама изразито антиинтелектуалистичка утолико што, из њене перспективе, појам интелектуалца подразумева материјалну и статусну екстериторијалност у односу на друштво слободног тржишта.

Нестајање потребе за критичким интелектуалцима последица је иманентне динамике постмодерног филозофског дискурса утолико што су њиме деконструисане универзалне вредности (истина, правда...), на којима је био утемељен ауторитет интервенција критичког мишљења. Ова динамика је, међутим, у одређеној мери била условљена и променом медија интелектуалног деловања - појавом филма, телевизије и интернета - слике, насупрот писаној речи као природном медију интелектуалног ангажмана.

У две емисије које ће бити на програму следећег уторка, 30. августа, можете пратити излагања Младена Козомаре и Слободана Дивјака са овог скупа.

Емисије је припремила Ана Петковић.