Тихомир Брајовић: Фикција и свемоћ у "Проклетој авлији"

У својим анализама Андрићевог дела, Тихомир Брајовић показује да је овај велики писац, истовремено, и велики мислилац моћи, а роман Проклета авлија можда и најузбудљивија, најсложенија његова студија моћи. У истанбулском истражном затвору, сугерише Брајовић, постављена је својеврсна сцена на којој се преплићу односи моћи. Представу режира Карађоз, истражни судија и, надимком, лик из турског позоришта. Али у смењивању приповедачких планова и временских перспектива, у игри је и политичка моћ на највишој равни, ту су султан, његов брат, ту су важни људи, али ту је и пресликавање планова и судбина на свакодневну раван, непрестана игра моћи у коју, не својом вољом, бива уплетен и приповедач фра Петар.

Брајовићеве интервенције у Андрићево приповедачко ткиво долазе, пре свега, из перспективе фукоовских анализа моћи и деридијанских анализа текста. У једном тренутку неки ће од Андрићевих ликова рећи да су у истражном затвору сви луди, рачунајући - или чак пре свега мислећи на њега - и самог Карађоза, што Брајовић користи као изванредан шлагворт да у текст уведе Фукоове анализе лудила. Испоставља се да се Андрићев текст показује савршеним примером за оно о чему Фуко говори, а анализе лудила Брајовић убедљиво и вешто надовезује на анализе затвора. И управо је то оно што Брајовићеву студију издваја из овдашњег теоријско-књижевног дискурса: уплив филозофског говора у стране воде, али да, при томе, сама анализа остаје у препознатљивом књижевно-теоријском коду.

Фикција и свемоћ савремени је текст о класичном делу српске књижевности, студија која и више него убедљиво показује како се добро читање постструктуралистичких текстова може применити и на дела која тој, на сваки начин свежој теорији, претходе.

Уредник циклуса Иван Миленковић.