Мирко Зуровац: Тешкоће у заснивању естетике

Проблем заснивања естетике као аутономне дисциплине, њеног дефинисања и методичког заснивања односи се пре свега на тешкоћу прецизног издвајања њеног подручја истраживања. Наиме, за предмет естетике може се рећи да се мењао кроз историју: лепо је било доминантна естетичка категорија све док је владао класични идеал у уметности (Стари век, ренесанса), док се тек са Баумгартеном, који естетику одређује као науку о чулном сазнању, естетика утемељује као самостална филозофска дисциплина, чиме се истовремено отворио простор унутар којег је могућа анализа уметничког дела. Баумгартен је био први који је запазио суштинску повезаност три домена која су се раније разматрала одвојено: лепоте, уметности и људске осећајности. Даље ширење естетског искуства на подручје уметности  довело је, међутим, до примарне усмерености на појмовне у односу на осећајне теме, јер „кад је естетика једном престала да брине о природи и духу истовремено и добила за предмет само уметност као синтезу духа и природе, она је себи прокрчила нове путеве и отворила могућности да се заснује као филозофија уметности" (Шелинг, Хегел).

Када је реч о савременом феномену уметности, он се показао исувише сложеним да би могао да се сведе на појам лепог. У акту уметничког стварања настаје једна сложена предметност, која се може посматрати са различитих аспеката и испитивати на многобројне начине. Према мишљењу Мирка Зуровца, расправа везана за питање који је од ових аспеката суштински „одредила је карактер савремене естетике, која, у том погледу, дели судбину савремене културе уопште. Као што се савремена култура састоји из мноштва оријентација, из разнородних позиција без заједничких црта, из неке врсте аутономних издвојених острва, тако се и савремена естетика састоји из различитих праваца и различитих оријентација које настоје да објасне сложени феномен уметности: научна естетика, формалистичка естетика, психолошка естетика, марксистичка естетика, естетика као наука о формама, естетика као теорија информација..." Управо је са појавом савремене уметности, као феномена чија сложеност омогућава мноштво приступа, теоријска мисао одбацила je традиционалне шеме и ограничења. У овом раскиду с традицијом истичу се три правца савремене естетике, којима је заједничко настојање да се сложена природа уметности захвати у целини: историја схваћена као једина наука (у оквиру једне струје савременог марксизма), општа наука о уметности и интегрална естетика.

Циклус је приредила Ана Петковић.