Макс Шелер: Ресантиман у изградњи морала

Прихватајући Ничеово схватање ресантимана као једног од значајних извора моралних вредности, али одбацујући идеју о њиховој релативности, Шелер покушава да анализира ресантиман као доживљајну и делотворну целину. Када се појача напетост између осветољубивости, мржње и зависти, с једне стране, и осећаја немоћи, с друге, осећања могу задобити форму ресантимана. Међутим, Шелер не жели да се задржи на опису те форме, већ тежи да разуме начин на који ново стање утиче на наше схватање реалности, односно да покаже како ресантиман реорганизује и редефинише наш доживљај стварности.

Од првобитног осећаја немогућности и неспособности да се одговори на одређени изазов, незадовољена жеља за осветом постепено и темељно преобликује целокупно доживљено исуство човека ресантимана. Суптилним разликовањем ресантимана од сличних доживљаја или стања која могу бити његов део или узрок - попут осветољубивости, злобе или зависти - анализа пролази кроз неколико ситуација из свакодневног живота. Тим примерима Шелер нам скреће пажњу на структуру рада незадовољене жеље за осветом, која се коначно уобличава кроз несвесну изградњу тзв. „фалсификованих вредностих таблица". Та фалсификација вредности представља коначну фазу у развоју ресантимана - преократање раније прихваћених вредности у њихову супротност. Стога, човек ресантимана не лаже (себе или друге) када критикује или омаловажава туђа достигнућа, квалитете и прихваћене вредности, већ се целина његовог искреног доживљаја, изобличена радом ресантимана, ослања на несвесну „органску лаж".

Иако писана још почетком XX века, Шелерова анализа је можда и значајнија данас - у времену учесталих друштвених (те стога и психолошких) промена - јер је савремени човек у све већој мери контролисан и пацификован, те се прагматични изостанак реакције или бунта против наметнуте друштвене улоге и места лако усмерава према развоју ресантимана и „органске лажи".

Текст превела Александра Костић.

Уредник циклуса Милош Милић.