Александар Дамјановић: Телесност као медијум духа…

На почетку разматрања овог аспекта духовно-телесног дуализма, аутор истиче да човеков мозак поседује два лица и да је област спајања и стапања двеју реалности веома различите природе: „Он личи на сијамске близанце спојене главама. Али, за разлику од тих двоструких чудовишта, човеков невидљиви организам, повезан с оним другим преко мозга, није слика видљивог организма у огледалу. Он му одговара делимично својим нагонским деловима; либидо, комплекси са оралном, аналном, уретралном итд. структуром одговарају, на плану тематског, физиолошким структурама и функцијама." Међутим, та подударност је мала у поређењу са разликама. „Човековој души и духу грађа су идеје, вредности, смисао, отеловљени у психичким темама, а не беланчевине сложене у двоструку ДНК, мишићна влакна, вене, артерије, нерве. Ипак, савремена микрофизика ревалоризује концепт молекула и неурона централног нервног система, сматрајући да је управо нервни систем парадигма за структуру помешану са функцијом", пише Дамјановић.

На другом месту, он упозорава на „опасност од потенцирања биологизма или психологизма" поводом ове теме и, указујући управо на пример такве једностраности у савременој психијатрији, разматра један новији рад наших аутора „у којем они, у светлости ('или тами') паничних напада нашег великог сликара, покушавају да укажу на везу између биохемијског супстрата и креативности". По Дамјановићу, „врло је дискутабилно позивати се на биохемијске корелате и креативност која рађа уметност. (...) Изводити духовну егзалтацију и креативност из патолошког доживљаја захтева много опрезности и, пре свега, мира и усредсређености над самим собом. Ако је могуће да телесност, која је усталасана биохемијским корелатима, чини нешто креативно, онда је то једино могуће у периоду духовног мира, мораторијума или неког другог статуса духовне реконвалесценције и илуминације."

Уредник: Ђура Војновић