Слободан Дивјак: Карл Шмит и постмодернизам

Тумачећи Шмитово схватање основних појмова филозофије политике (демократије, парламентаризма, грађанских права, друштвеног уговора, међународног права), Слободан Дивјак указује на постмодернистичке елементе у Шмитовој политичкој теорији. Наиме, на темељу критике двеју доминантних тенденција историје политичке мисли Шмит постепено изграђује становиште које би се могло описати као егзистенцијалистички схваћен партикуларистички супстанцијализам.

Шмит најпре одбацује универзалистичко схватање (које се појављује са хришћанством, а свој врхунац достиже у Хегеловој филозофији), које почива на метафизичкој претпоставци о универзалној супстанцији, иманентној сваком човеку и свакој заједници, као њеним појавним манифестацијама. Према овој концепцији, дакле, сваки човек, као човек поседује одређена политичка права. Овој врсти супстанцијалности Шмит супротставља партикуларну супстанцијалност, особену основу идентитета чланова одређене заједнице захваљујући којој се она разликује од сваке друге групације људи. Она се ослања на метафизичку претпоставку садржинске индиференције, према којој се оно егзистенцијално опире сваком покушају појмовног описа, па тако и сваком подвођењу под чисто формално схваћену правну норму.

Шмит се супротставља и кантовској либералној концепцији, према којој је супстанцијалност обичајносног живота, услед свог партикуларног карактера, ирелевантна за постављање законских норми. Према Шмитовом мишљењу, ово схватање има за последицу радикално раздвајање света живота и норме, тј. доминацију чисто формалне, деперсонализоване норме. На овом приоритету природних права почива идеја друштвеног уговора, којом заједница престаје да се посматра као извор закона: на њу се сада гледа као на творевину конституисану законима, пошто јој ови претходе. Творци ове либералне идеје престају да посматрају појединце који склапају уговор као носиоце конкретног идентитета (идеолошког, етничког, културног, расног...) те их, независно од овог идентитета, схватају као носиоце једнаких формалних права. Стога, било која скупина појединаца може посредством друштвеног уговора да заснује државу.

Шмит одбацује ову идеју и сматра да се народ у политичком смислу не може изједначити са народом у емпиријском смислу, јер он представља етничку и културну хомогеност којом је дато мноштво појединаца обједињено и захваљујући којој тако обједињени народ перципира себе као несводиво различитог у односу на друге народе. Овим утемељењем државе у пре-рационалној и пре-концептуалној димензији Шмит уводи у филозофију политике појам несводиве, радикалне разлике (другости) - културно-етничка хомогеност је партикуларне природе и несводива је на заједнички супстанцијални темељ.

Текст је део још необјављене књиге Слободана Дивјака Карл Шмит као икона постмодернизма.

Уредница циклуса Ана Петковић.