Душа и тело – огледи Александра Дамјановића

У Прологу за свој обимни текст под насловом Мала енциклопедија душе и тела, из којег ћемо објавити три поглавља, психијатар Александар Дамјановић подсећа да су се током последњих деценија очитовале различите тенденције међу научницима и историчарима науке поводом питања да ли историјом идеја неке научне дисциплине треба да се баве историчари, филозофи или специјалисти те дисциплине. Притом, он сам сматра „да је немогуће коректно проучавати путеве медицине или биологије уколико и сами нисте лекар или биолог, али, с друге стране, да би се то учинило, неопходно је имати довољно историјских и филозофских основа у својим проучавањима". У складу са оваквим одговором је и карактер проблемског приказивања историје идеја, филозофских и научних пре свега, о различитим аспектима односа духовног и телесног у Малој енциклопедији...

Реинкарнација, пише Дамјановић, представља „оличење исконске човекове тежње за самоостварењем и као таква уједно и основно филозофско питање независне, али и међузависне егзистенције духовног и телесног принципа". Међу филозофима који су разматрали идеју реинкарнације, или су у реинкарнацију веровали, били су и Кант, Шелинг, Шопенхауер, Ниче, а од песника и књижевника помињу се у том смислу: Лесинг, Гете, Хердер, Милтон, Валтер Скот, Виктор Иго, Лав Толстој итд.

Чак и „врло материјалистички Дени Дидро", у свом писму госпођи Елизабет де Фонтен, изражава наду да се кроз бескрајну љубав може достигнути бесмртност душе: „Они који су се волели за живота и који су се завештали да их сахране једно крај другог, нису можда тако луди као што се мисли. Можда се њихов прах прожима, меша и сједињује... Шта знам? Можда њихов прах није изгубио свако осећање, свако сећање на своје првобитно својство; можда у њему наставља да тиња на свој начин трачак топлине и живота... О! Моја Софија, остаје ми, дакле, извесна нада да ћу вас моћи додирнути, осетити, да ћу моћи да се сјединим са вама, да се измешам с вама кад нас не буде више, уколико постоји у нашем почелу закон сродности и ако нам је суђено да остваримо јединство бића; ја бих могао, у следу векова, да будем једино с вама, а молекули вашег распаднутог љубавника могли би да се ускомешају, да се разбуде и да трагају за вашим молекулима распршеним у природи! Оставите ми то маштање, оно ми дође као мелем, оно би могло да ми обезбеди вечност у вама и са вама..."

Уредник циклуса Ђура Војновић