Француски песници – Антонен Арто

У недељу, 3. априла, представићемо уклетог песника Антонена Артоа, рођеног 1896. године, иначе значајног не само у поезији него и у позоришној уметности, јер је још 1932. године написао и објавио Први манифест суровог позоришта који га је промовисао као незаобилазног иноватора и теоретичара театра. Текстове о позоришту, у коме је био глумац, редитељ и писац, објавио је 1935. године под насловом Позориште и његов двојник.

Међутим, млади интелектуалац је у исто време када је глумио и оснивао позориште Алфред Жари, писао и стихове обележене песниковом судбинског склоношћу ка апсолутном. Од своје двадесет и шесте године најпре сарађује са надреалистима и пише збирке Живцомер, Пупак лимба и Одломци пакленог дневника. После две године напушта надреалистички круг и за апсолутним трага на путовањима, од којих је за његово песништво посебно драгоцен боравак у Мексику, када из новог искуства настаје познати спис Путовање у земљу Тарахумара, 1936. године.

Следи путовање у Ирску пре којег је обавио текст Нова открића бића, а после којег бива смештен у лудницу где привремено борави скоро десет  година. Артоов дух, међутим, није сломљен и имагинација не слаби. Из искуства свега проживљеног и промишљања у дослуху са раскошним језиком настају нови записи и стихови о провалији без дна.

После преласка у азил пише и објављује Писма из Родеза, а по повратку у јавни живот ужурбано објављује, од 1946. до 1948. када умире, следеће списе: Арто и Момо, Ван Гог или самоубиство друштва, Овде почива претходник индијанске културе и Да завршимо са божјим судом. Стихови које је Арто написао после 1946. године објављени су 1972. у Сегерсовој антологији Данашњи уклети песници, а целокупно његово дело штампано је у свескама код Галимара почев од 1956. године.

Песме је превела Мирјана Вукмировић, а говори Марица Милчановић. Следеће недеље, 10. априла емитоваћемо стихове Оскара Милоша.

Уредница циклуса Радмила Глигић.