Стваралаштво Антона Враницког

Друшецки је, као и Враницки, рођен у чешкој покрајини Моравска и у младости је служио у аустријској војсци. Око 1783. године Друшецки постаје члан бечког Друштва музичких уметника, након чега је био капелмајстор при аристократским палатама у Братислави и Будимпешти. Иако је Друшецки био најпознатији као композитор музике за ансамбле дувачких инструмената, иза себе је оставио и девет миса, које се данас чувају у Националној библиотеци у Будимпешти.

Духовна музика није била основни фокус стваралаштва Враницког, али је за потребе капеле на двору принца Лобковица овај композитор начинио више миса. Рукописи ових композиција, својевремено у власништву породице Лобковиц, данас се чувају у државним архивима у Чешком Крумлову и Новој Риши, родном граду Враницког. Чућете Мису у Ес-дуру Антона Враницког, која се сматра посебно успелом међу његовим духовним делима. У овој миси, занимљиво је коришћење мелодије фолклорног призвука у ставу Осана, као и употреба инструменталних сола у Бенедиктусу.

Међу бечким савременицима Враницког који су били посвећени вокално-инструменталним жанровима истицао се Јозеф Леополд Ајблер, који је од 1792. године радио као управник хора при црвки Кармелићана у Бечу, а касније је постављен на место заменика царског капелмајстора. Посебан успех доживео је његов Реквијем у ц-молу из 1803. године, који је настао на основу дворске поруџбине, као меморијална миса за цара Леополда II. У Ајблеровом делу плени употреба двоструког хора и раскошна оркестрација, поготово на плану употребе дувачких инструмената, као и низ оригиналних формалних решења. Став Интроит из Ајблеровог Реквијема сведочи о вештој употреби контрапункта при чему је задржана кантабилност и јасноћа мелодијских линија. 

Уредник емисије Срђан Атанасовски