Стваралаштво Антона Враницког

На пољу симфонијске музике, опус Антона Враницког истиче се као стилска карика између Хајднових и Бетовенових дела у овом жанру. Код Враницког проналазимо значајане примере симфоније карактера, предходнице програмске симфоније, која је била врло популарна у Бечу крајем 18. века. Између 1750. и 1815. године проналазимо скоро 150 дела овог типа, који је подразумевао да се симфонијском остварењу придодаје литерарно тумачење, било на нивоу наслова било путем детаљнијих описа. Теме су најчешће биле пасторалне, митолошке, везане за рат, лов, олују, или су, пак, описивали карактере појединих народа.

Симфонија Афродита Антона Враницког настала је 1792. године, поводом венчања принца Лобковица и принцезе фон Шварценберг, две године након што је композитор добио службу у принчевој музичкој капели у Бечу. Симфонија нуди идеализовану слику грчке богиње лепоте у којој су наративни елементи сведени на минимум. Дело је подељено у три секције; први став у смењивању адађо и алегро цон фуоко одсека приказује мирно море и олују коју прекида појава Афродите окупане сјајем небеске лепоте. У другој секцији обухваћени су лагани став - слика зефира који усмерава ваздух ка Афродитином родном острву Кипру, и играчки став - плес радосних грација. Последњи став, алегро са лаганим уводом, приказује Афродиту у друштву богова и завршава тријумфалном песмом.

Паул Враницки, пет година старији брат Антона Враницког, био је на запаженом положају музичког директора Бургтеатра у Бечу од 1793. године до своје смрти, 1808. Написавши и објавивши 51 симфонију, Паул Враницки је био је цењен као симфоничар, а посебно је истицан његов мајсторски третман оркестра. Када је у октобру 1797. године склопљен Кампоформијски мир између Наполеонове Француске и Аустријског царства, Паул Враницки је компоновао Велику карактеристичну симфонију поводом мира са републиком Француском, што је његов најзначајнији допринос овом жанру. Симфонија је осмишљена у тоналитету це мола и започиње лаганим уводом после кога следи сонатни алегро са интерполираним маршевима, а који има за циљ да прикаже револуцију и прве војне походе Аустрије и Прусије против Француске. Други, лагани став је у облику посмртног марша и говори о судбини и смрти Луја XВИ, док трећи, скерцозни став започње као марш енглеске и савезничке војске, не би ли затим приказао поприште битке. Коначно, финале, које такође има лагани увод, говори о мировним преговорима и слика усклике радости поводом успостављања мира.

Уредник циклуса Срђан Атанасовски