Алпар Лошонц: Стратегије не-репрезентације

У савременој политичкој филозофији представљање се појављује као један од кључних, премда не и највидљивијих појмова. У модерном политичком контексту у којем грађани не могу непосредно да учествују у власти због величине држава и броја становника, политичко представљање и читава мрежа посредничких институција једноставно се подразумева. То, међутим, не значи да је представљање занемарен појам.

С једне стране, готово да нема филозофа двадесетог века који се овим појмом, мање или више, није бавио у своме делу, а свакако најоштрији критичари појма представљања били су француски постструктуралисти који су у представљању, или једном његовом, нерефлектованом делу, видели плодно тле за идеолошке манипулације. Алпар Лошонц усредсређује своју пажњу на противречне садржаје овога појма.

„С једне стране", пише Лошонц, „уочавају се тумачења која обасипају критикама репрезентацију: у њој она препознавају индекс једног поретка који устоличава хетерономност, чиме се прикривају објективне везе функционисања друштва. Нимбус репрезентације је, заправо, одавно доведен у питање. Нелагода поводом учинака репрезентација сеже далеко: расправе о моћи поводом религије то никада нису могле да избегну. Страховита стрепња Саванароле пред сликом као репрезентацијом, односно, пред присуством несамерљиве трансцендентне моћи један је, али зато примерни сегмент у историји. Уосталом данас када се говори о насиљу репрезентација посредством слика које се шире у свим деловима света, то је и те како повезано са овом проблематиком. Још је Русо упозоравао на немогућност репрезентације народа и показао унутрашње противречности заснивања поретка на основу асоцијације ('народ') или агрегирања индивидуа („мноштво подређено господару"). Јер, како може да буде репрезентовано оно што је већ присутно? Није ли репрезентација присиљавање оних који би могли да буду присутни, да се повуку у сферу одсутности? Русоово познато писмо Даламберу поводом спектакла, а у којем нестају разлике између актера и публике, односно, бришу се диференције између тела која су презентна и карактера које она репрезентују, довољно јасно говори његовим настојањима.

Репрезентација у сваком случају није само решење, него и проблем. Капацитет 'народа', политички капацитети који извиру из субјективитета у погледу практиковања политике излазе из оквира представљања. Оно је истовремено и лек и отров, оно је pharmakon. Лек-отров са тешким споредним последицама. Јер, како истовремено пропагирати постојање и активних и пасивних грађана? Како они који иначе немају моћ могу имати моћ посредством представљања? Да ли систем репрезентације омогућава моћ онима који су лишени моћи?«

Пошто у брзим цртама подсети на класична разумевања представљања, Лошонц прелази на разматрање савремен ситуације, проблематизујући савремене праксе капитализма.

„Под кишобраном капитализма репрезентација очитује репресивне моменте скривене у њој. Репрезентација: то је виђење друштва одозго. Апсолутизовањем медијација политика се претвара у администрацију ствари. И изоштрени приговори прате заправо и режиме представљања воље у модернитету, а и комунистичку политику представљања људске суштине у смислу посредовања историјских законитости од стране изабране авангарде. Логика репрезентације конституише заправо политичку сцену Модерне.”