четвртак, 27.01.2011, 20:00 -> 18:44
štampajХолцбауер и Манхајмски композитори
У четвртој, завршној емисији циклуса којом смо обележили три века од рођења Игнаца Холцбауера, представићемо позно симфонијско стваралаштво Холцбауера, као и симфоније његових саврменика Кристијана Канабиха и Антона Филса.
Две колекције симфонија, опус 3 и опус 4, које је Холцбауер објавио 1769. године, када је већ 16 година био у служби на електорском двору у Манхајму, издвајају се од његових раних остварења у овом жанру зрелијим симфонијским изразом и амбициознијом поставком дела. Док први ставови изненађују разноврсним музичким расположењима и брзим променама карактера, вешто обликовање менуета пак говори о искуству које је Холцбауер стекао на пољу балетске музике.
Један од најзначајнијих Холцбауерових сарадника у Манхајму на пољу инструменталне музике свакако је био Кристијан Канабих. Каријера овог музичара нераскидиво је везана за капелу манхајмског електорског двора. Рођен 1731. године као син дворског музичара Матијаса Францискуса Канабиха, Кристијан Канабих је прве подуке у вештини композиције добио од Јохана Штамица, да би касније путовао у Италију код Никола Јомелија, као стипендиста двора. Године 1773. Канабих је постављен на место управника инструменталне музике, и тај положај задржао је све до своје смрти 1798. године. У Канабиховим симфонијама јасно се може разазнати утицај његових учитеља, али и тежња да се искористе могућности манхајмског оркестра, поготово у погледу нових боја дувачких инструмената.
Виолончелиста и композитор Јохан Антон Филс, рођен 1733. године. У службу при манхајмском двору ступио је 1754, годину дана након доласка Холцбауера, где је деловао само 6 година, до своје преране смрти у 26. години. Иако скоро ниједан његов аутограф није сачуван, велики број композиција под његовим именом кружио је немачким земљама средином 18. века. Песник и естетичар Кристијан Фридрих Данијел Шубарт га је у свом спису Идеје за једну естетику тонске уметности истакао као најуспешнијег симфоничара, хвалећи његов пун звук, нове идеје на плану хармоније и тематизма, изненађујућа анданта, као и његова „снажна, ужурбана, слављеничка финала". Филсову Симфонију у Д-дуру, објављену у композиторовој антологији 1760. године у Паризу, карактерише занимљива употреба педалног тона у првом ставу, као и захтевни соло за флауту на месту трија менуета, вероватно намењен Јохану Баптисту Вендлингу, једном од најистакнутијих виртуоза у саставу електорске капеле у Манхајму.
Уредник емисије: Срђан Атанасовски
Коментари