Савремена чешка филозофија – Ладислав Хејданек

Питања која поставља и на која покушава да одговори чешки филозоф Ладислав Хејданек стара су готово колико и филозофија: да ли свет и историја имају икаквог смисла? Занимљиво је, међутим, да иако би историја требало да буде повлашћено поље истраживања историчара, она је тема без које нема ни филозофије. Због тога Хејданек полази од једног парадоксалног исказа историчара који на питање о смислу историје одговара: „Историја је нешто што се никада није смело догодити!" Хејданек пише: „Ако кажемо да се, било у свакодневном малом животу или у историјским догађањима, нешто ‚није смело догодити', то значи да то некако искаче из одређеног контекста на који се исказ ‚то се није смело догодити' не односи. (...) Ако се, међутим, у свој радикалности изјаснимо уопштено о ‚целој' историји и кажемо да до ње није смело да дође, онда то може да значи само да смо једну (историјску) раван заменили другом, са које онда просуђујемо ону којој - за нас - недостаје смисао, а све то можда и без изричитог указивања на то да је на другој равни, у том другом контексту, смисао могућ. Порицати смисао и смисаоност уопште би нужно значило укључити, заједно са ‚свим осталим', и себе и своја просуђивања и размишљања (укључујући и она која поричу смисао уопште) у то што је проглашено за бесмислено и чему се тиме било каква смисаоност не признаје. На тај начин бисмо се, дакле, тврдећи да је историја бесмислена, односно да је њен смисао празан (дакле да је бесмислено и свако просуђивање историје) понели попут познатог Коринћанина лажова. (...) Шта из тога произлази? Као што парадокс Коринћанина нестаје чим избегнемо одговор о ‘свим' Коринћанима и останемо, на пример, само са многима или већином, на исти начин треба избећи опште нагативне исказе о историји уопште. У историји ћемо уистину наћи сигурно много тога - за сада је неважно колико - што нема смисао или чак што угрожава и нарушава смисао осталих историја (и догађаја). (...) Било би, дакле, могуће рећи да се у историји може догађати нешто што има смисао, али и нешто што има мало смисла, или га нема уопште. Историја онда не би носила смисао као неку саморазумљиву опрему, већ би представљала терен на коме се може, изузетно, догађати нешто смислено. Трагање за смислом у историји би онда значило испитивање и трагање за оним што се стварно догађа у њој самој (дакле не долази однекуд другде), а то је упорно трагање за оним 'смисленим у могућности' и његова примена».

Смисао историје, дакле, није дат пре наше потраге за смислом, као што и оно што се догодило није фиксирана, петрификована стварност која нам лежи пред ногама, већ је увек ствар активности истраживача.

Ладислав Хејданек (1927) је чешки филозоф, ђак Емануела Радла, Ј. Л. Хромадке и Јана Паточке, један од заговорника Повеље 77 и професор емеритус Филозофског факултета и Евангелистичког теолошког факултета Карловог универзитета у Прагу. Студирао је математику и филозофију на Природнонаучном факултету Карловог универзитета, од 1949. до 1952. филозофију и социологију на Филозофском факултету Карловог универзитета у Прагу. По завршетку студија радио је као грађевински радник, као библиотекар и документариста, потом од 1968. до 1971. као научни радник на Филозофском институту Академије наука Чешке републике, а од 1971. до 1985. као портир, ложач и магационер. Међу првима је потписао Повељу 77, а од 20. септембра 1977. до краја 1979. био је њен портпарол. Период од 1985. до 1987. провео је на студијском боравку на универзитету у Амстердаму, а по повратку живи као пензионер. Од 1990. до 2007. предавао је филозофију на Евангелистичком теолошком факултету и на Филозофском факултету Карловог универзитета у Прагу. Теоријску и животну инспирацију црпео је из дела Томаша Масарика, Ј. Л. Хромадке, али највише из дела Емануела Радла, чији је и настављач. Велики утицај на њега је имао и Јан Паточка, као и А. Н. Вајтхед, Карл Јасперс и П. де Шарден.

Уредник циклуса: Иван Миленковић.