Опера – Ратланд Ботон: Бесмртни час

Опера Бесмртни час је почетком двадесетих година доживела изузетан успех. Изведена је 1922. године у лондонском Риџент позоришту 216 пута за редом, а следеће године је постављена чак 160 пута у току сезоне. То је апсолутни рекорд у историји опере по броју консекутивних извођења. Слободно се може се рећи да је Бесмртни час била једно од најпоплуарнијих оперских дела у Британији пре Другог светског рата, а на представе су долазили и чланови краљевске породице, посебно откако је улогу Етен тумачила популарна предратна глумица и певачица Гвен Франгкон-Дејвис.

Оперско писмо Ратланда Ботона је дијатонско, модално и певно, и тиме изузетно пријемчиво широком аудиторијуму. Улога хора је велика и сложена, нумере протагониста су потпуности затворене и закоружене, а мотиви се користе као музички симболи без додатне симфонизације.

*   *   *

Либрето је написан по мотивима драме у стиховима Фионе Мекдауел. Занимљиво је да се иза овог женског имена крио Вилијем Шарп, писац који је неговао «двоструку стварлачку личност». Наиме, на половини своје успешне каријере Шарп је осетио потребу да изрази другачију, интуитивну и женску страну своје личности, те је почео да пише под псеудонимом Фиона Меклауд. Фионине песме и приче су оставиле велики утисак на публику и постале су саставни део интересовања за келтску традицију. Шарп је на мајсторски начин реинтерпретирао причу из келтске митологије, која у себи носи елементе Орфеја и Еуридике, мита о Прозепини, али и хришћанске визије Душе која је растрзана између вечне и земаљске  љубави.

У првом чину опере Бесмртни час упознајемо троје главних протагониста који лутају зачараном, мрачном шумом: ту је Далуа, господар Сенки, одбачен од богова и људи, тајанствени носилац древних моћи, чији додир доноси лудило и смрт. Дуала чека оне чија је судбина да потпадну под власт његове сенке, док му се невидљиви духови ругају. Појављује се Етен, вилинска принцеза из земље вечите младости. Она под Дуалиним утицајем заборавља на своје порекло. Дуала јој говори да ће се у њу заљубити смртни краљ који трага за Часом вечности, тренутком бесмртне лепоте и љубави. Долази Јохеј, краљ Ирске, а Дуала га усмерава према усамљеној колиби у шуми, где се код сељака Мануса и Мејв, крије Етен, која је побегла од страшне, чаробне олује. Принцеза и краљ се заљубљују на први поглед, али се у даљини чују гласови вилинског хора који дозивају Етен.

У другом чину Јохеј прославља годину дана од како је упознао Етен и пронашао своју срећу. Позвани су друиди, ратници и младе девојке да одају почаст краљици и краљу. Ипак обоје су свесни да ће ствари поћи по злу, те се Етен повлачи у своје одаје. Незнанац, који се представља као бард, појављује се на гозби и тражи дозволу да пољуби краљичину руку. Краљ не може да га одбије и позива Етен да се врати на прославу. Када бард започне своју песму, она схвата да је пред њом Мидир, њен законити вилински супруг, принц Светлости и Љубави. Она се са њим враћа коначно смирена у земљу вечне младости, којој припада. Оставши сам, Јохеј умире, покривен у потпуности Дуалином самртном сенком.

У улози Дуале наступа бас Родерик Кенеди, Етен је сопран Ен Досон, а Јохеја тумачи баритон Дејвид Вилсон-Џонсон. Као Мануса чућете бас-баритона Роџера Брајсона, док је Мејв  контралт Патриша Тејлор.

Џефри Мичел хором и Енглеским камерним оркестром диригује Алан Џи Мелвил. Слушате снимак остварен 1983. године у продукцији дискографске куће Хиперион.

 Уредница: Ксенија Стевановић