Савремена чешка филозофија – Павел Коуба: Шта је интерпретација?

Павел Коуба иде директно на један од најзначајнијих методолошких (и не само методолошких) проблема савремене филозофије, на интерпретацију. Према здраворазумској поставци интерпретација долази после онога што се интерпретира, после неког догађаја, рецимо, или после већ написаног текста. Из такве перспективе питање истинитости интерпретације увек би се односило на слагање интерпретације са оним што се интерпретира, наиме «да ли интерпретација одговара ономе што се заиста догодило», да ли је интерпретација, у том смислу, тачна. Утолико проблем интерпретације укључује и истиносне процедуре које би интерпретацију сачувале од произвољности, лутања и грешака.

Коуба, међутим, не остаје на овако постављеном проблему, јер проблем интерпретације у двадесетом веку знатно надмашује однос између онога што нам је, напросто, дато и интерпретације као онога што долази наон датости. Већ Хајдегер увиђа да интерпретација «интервенише», да се она «меша» у оно што је дато, те да интерпретирана ствар не остаје недотакнута интерпретацијом. Проблем се усложњава са радикализовањем проблема интерпретације када се интерпретацији даје предност у односу на оно што се интерпретира. На почетку текста Коуба пише: «Један од кључних појмова савремене филозофске расправе, који је, истовремено, у тесној вези са методолошким основама такорећи свих хуманистичких области, јесте појам интерпретације. Резултат дугог развоја нововековног мишљења од Канта преко Ничеа до данас, јесте општеприхваћени поглед да метафизички схваћено сазнање, у коме бисмо изворним начином дошли до надвременских стварности, није могуће, чак је и непожељно. И међу узајамно врло различитим филозофским концепцијама влада необична сагласност у томе да не постоји никакав привилеговани, чисти приступ предметима који би били по себи истинити и у својој истинитости независни од нашег схватања. За нашу данашњу мисаону ситуацију је симптоматичан нагласак на коначности и условљености свег сазнања, што значи нагласак на његовом интерпретативном и херменеутичком карактеру. У чисто филозофском контексту, то значи да у први план интересовања све више ступа временост, језичност и телесност разумевања, његов практички контекст; анализе искуства се све изразитије фокусирају на природни свет, свакодневност, нормалан језик, sensus communis, на искуства заснована на "неметодизованим" способностима као што је fronesis, укус, моћ суђења итд. Сваки вид смисла је за нас данас историјски условљен, свака датост је резултат интерпретације. (...) Јасно је да ниједан говор нити дело не постоји 'по себи', у чистом 'објективном' виду, да постоје само разна поимања, разна приближавања оних који се са делом срећу, који га преображавају и уоквирују тако што га усађују у све новије контексте. Истовремено је јасно да ни онај ко непостојање 'објективног' критеријума интерпретације теоријски признаје и рефлектује, неће радо прогласити да није могуће распознати добру интерпретацију од празних, тексту неодговарајућих, или са стварима невезаних говора.»  

Павел Коуба (1953) је професор Института за филозофију и религионистику Филозофског факултета Карловог универзитета у Прагу. Студирао германистику и русистику на Филозофском факултету Карловог универзитета у Прагу, докторирао 1988. године. Од 1973. учествује на филозофским семинарима Јана Паточке. Од 1990-94. спољњи предавач на Филозофском факултету. Као стипендиста Хумболдтове фондације две године је провео на Универзитету у Münsteru. Од 2000. директор Центра за феноменолошка истраживања. Коуба полази од Хусерлове и Хајдегерове феноменологије и од Паточкиног покушаја њихове синтетизујуће интерпретације. У својим студијама се фокусира на на актуелне проблеме феноменолошке и херменеутичке филозофије (између осталог ослањајући се на дела Хане Арент, Еугена Финка, Ханса Георга Гадамера, као и на Ничеа). Тренутно се бави херменеутиком основних онтолошких проблема, нарочито у оквиру односа простора и времена.

Уредник циклуса: Иван Миленковић.