Први преводи – Јозеф Рот: Капуцинска гробница

Књижевну славу, своју посмртну славу, Рот је доживео тек у другој половини XX века. Књижевни тумачи сврставају га од тада међу најбоље модерне писце немачког језика, иако многи сматрају да је читавог живота писао један једини роман.

Тај „један једини" роман, или романескни архипелаг у којем свако појединачно острво говори о индивидуалним и политичко-историјским ломовима и пропастима, одлична је потврда тезе немачког књижевног историчара Хајнца Шлафера да је тема пропасти специјалност немачке књижевности XX века. Код Рота се, из романа у роман, руши аустроугарска монархија. Заједно са њом, губе смисао и руше се животи Ротових јунака.

Јозеф Рот, Јеврејин рођен 1894. у Галицији, на источном ободу аустроугарске монархије, студирао је у Бечу књижевност и филозофију, и 1916. својом вољом прекинуо студије да би као војник царске војске учествовао у Првом светском рату. Рат се завршио, Рот се преселио у Берлин и постао тражен и високо цењен новинар. Из Берлина, ишао је у Париз, у Амстердам, и даље. Био је, пишу његови биографи, „цивилизацијски номад", човек без властитог дома, настањен увек у хотелима и навикао да пише у кафеима и крчмама, непрестано на путовањима кроз Русију, Пољску, Албанију, Француску. Јеврејско осећање бездомности стопило се с осећањем ратних повратника - да су се вратили у туђину. Света из којег су отишли више није било.

Рот је живео једва нешто више од четрдесет година. Ни његово време ни његов егзистенцијални положај нису допуштали да буде политички равнодушан. У младости социјалдемократа, касније страсни монархиста, Рот у својим романима, којих је преко двадесет, пише о своме свету кога више нема, о срушеном свету многонационалне монархистичке Аустроугарске. Ротова пренаглашена, митоманска, „шашава" љубав према монархији мање је, међутим, конзервативна него што се чини на први поглед. Роту је, каже Улрих Грајнер, „пошло за руком да у романима створи реалистичну утопију". Та литерарна утопија била је за овог несрећног писца од животног значаја. Почетком тридесетих година двадесетог века изјаснио се: „Следећи своје инстинкте и уверења, сматрам се принуђеним да постанем апсолутни монархиста". У све већем мраку актуелне историје, рестаурација идеализоване „монархије Аустријанаца, Мађара и Словена" изгледала је Роту као сила која би се могла ефикасно супротставити националсоцијализму. Монархизам је, такорећи, представљао Ротову главну линију одбране од мрака историје, који је он још 1933, из париског егзила, упечатљиво описивао Штефану Цвајгу: „...Срљамо у огромну катастрофу (...) Ни за пфенинг се не бих кладио на наш живот. Успело им је да успоставе царство варварства. Не обмањујте себе. Пакао је на власти."

Капуцинска гробница, један од најлепших Ротових романа, објављен 1938, завршава се сликама потпуног историјског краха: националсоцијалисти су узели власт, од некадашње дунавске монархије, „једине наднације која је постојала у свету", преостао је само жалосни симбол, гробница њених мртвих царева. То је коначни крај пута.

Јозеф Рот умро је 1939. у Паризу, од последица дуготрајног прекомерног конзумирања алкохола. Оставио је изузетно, језички раскошно литерарно и фељтонистичко дело, модерну класику првог реда.

На српском и хрватском објављено је до сада шест Ротових романа: Радецки марш (Олга Бекић, 1991), Исповест убице (Вера Стојић, 1969), Побуна (Златко Горјан, 1959), Лажна мера (Петар Вујичић, 1962), Легенда о светом пијанцу (Густав Крклец, 1961), Левијатан (Томислав Бекић, 1994).

Роман Капуцинска гробница појавиће се у издању београдске издавачке куће „Архипелаг". 

Уредница циклуса: Оливера Гаврић-Предић