Савремена руска филозофија – Валериј Подорога: О филозофији архива

Осим што негује сопствену филозофско-теолошку традицију, руска је филозофија озбиљно окренута савременим токовима који долазе из западне традиције. Број превода, текстова, свежих идеја, феноменолошки правци, структуралистичка и постструктуралистичка истраживања, све то учествује у живој игри савремене руске филозофске сцене.

Валериј Подорога анализира фукоовску идеју архива, инсистирајући на разлици између монумента (споменика) као залеђене прошлости и документа као живе прошлости која вредност добија у зависности од тумачења и односа моћи. Архив је, пише Подорога, «збирка и спремиште историјски пасивних и чак мртвих трагова прошлог времена; могуће му је приписати неутралну функцију и тиме га ограничити. Архив као феномен ,'чисте историчности'. Јер, за разлику од музеја, библиотеке или опсерваторије, архив није у стању да самостално одређује време којим неко друштво мери дубину историјског памћења. Архив је, пре свега, друштвена институција памћења, одређени метод архивирања који прихвата одређена заједница, који она сматра својом Историјом. У случајној маси материјалних трагова, архив је увек изван времена експонирања и укључује у себе оно што је остало, а не оно што је било. Архив минута је исто тако немогућ, као и архив дана или године. Ево зашто је проблем архива пре недостатак, него сувишак докумената, будући да је његов вечни идеал - апсолутно памћење, оно памћење које је Лајбниц називао памћење-у-Богу. Парадокс, који је запазио Мишел Фуко: архив остаје материјално одређен, али историјски неуочљив. Само у широкој експозицији, која се брзо мења у времену, архив добија статус института колективног памћења. Архив је неодвојив од Историје. Експозиција преображава случајну материјалност архива у одређени поредак значења, а он захтева  некакво удруживање ради достизања својих циљева.

Тако, на пример, у музеју и на изложби, архив проналази изложбени простор који може да се испуни различитим обрасцима (историја уметности, наука, природа) по одређеном плану, који нема однос према архивирању. Живописне уметничке слике или ретки скелети диносауруса, слично сјајним звездама на тамном небу планетаријума, могу да образују необичне констелације, али да ли ће се кроз њих одразити судбина нашег времена - хоће ли бити нађен одговор на питање: ко су оне, ко смо ми? Природно је да се изложбени простор стално мења, то јест све време се прецизира метод усклађивања архивских сведочанстава ("докумената") са системом мишљења, који их расчлањује и придаје им историјски смисао. Другим речима, један од делова (није битно који) архива стално се налази у историјском упућивању - организовати и величати Догађај. Историја мора да се дописује да би била историја, дакле да експонира "сопствене" архиве на одеређени начин. Историја која се не дописује - не постоји.»

Уредник емисије: Иван Миленковић.