Рефлексије – Разговор са Мишелом Фукоом

До 1978. године, Мишел Фуко је већ написао своја најславнија дела (Историја лудила, Речи ствари, Археологија знања, Надзирање и кажњавање, Историја сексуалности), али је, упркос слави, и даље словио за контроверзног аутора. Велики број разговора као да му је служио не само да би другима разјаснио тамна места из својих књига, нити као својеврсна рекапитулација онога што је радио, већ и као могућност да себи самоме појасни, или чак систематизује, проблематику којом се бавио у том тренутку. Његови интервјуи, утолико, прате ритам појављивања његових књига. Разговор са Тромбадоријем, међутим, разликује се од других његових интервјуа не само по обиму - реч је о неких педесет страница текста - већ и по начину на који је вођен, као и по тематици. Наиме, овај је разговор својеврсни пресек читавог Фукоовог дела, али и његовог живота, његовог теоријског, грађанског и политичког ангажмана.

У читавом колоплету мотива, појашњења, заузетих и измештених перспектива, издваја се идеја писања као експеримента. Писање неке књиге је за Фукоа увек била нека врста експеримента, произвођења догађаја у релативно контролисаним условима, што значи да он није знао унапред како ће се експеримент завршити и какав ће резултат бити, он није унапред знао до чега ће га експеримент довести. «Уколико бих знао како ће се звршити књига коју управо почињем да пишем», каже Фуко, «не бих је писао». Другим речима, сама субјективност се писањем преображава и из писања излази другачија него што је била на почетку.

Тих година када Фуко разговора са Тромбадоријем на његовом се филозофском путу, готово као слутња болести која ће га стићи само коју годину касније, догађа, заправо, прелом у односу на његово раније дело. Већ је књига Воља за знањем (1976) најавила прелом, а у овом разговору Фуко тај прелом додатно појашњава. Наиме, сам Фуко уочава да су и његово дело и његов живот у великој мери били обележени једним појмом којег сам Фуко није био довољно свестан: реч је о моћи. Иако имплицитно присутна у свим његовим књигама, моћ није проблематизована. Дакле, с једне стране моћ постаје проблем, али из једне сасвим специфичне, фукоовске перспективе: не моћ као супстанција, већ моћ схваћена као однос. Истовремено, Фуко је све заинтересованији за један посебан облик односа према себи, за игре сопства са самим собом, дакле за један нарочити облик моћи који у игру уводи сопство и технике сопства. Та га тематика, пак, доводи до проблематике морала, до Фукоовог окрета ка Антици и античким техникама сопства. Старање о себи постаће његова готово опсесивна тема, а сам живот као уметничко дело својеврсни пројект који ће бити прекинут смрћу 1984. године.

Овај разговор показује у којој мери је Фуко живео своју филозофију, у којој мери се није мирио са затеченим, чврстим, наизглед непроменљивим стварима, али показује и на који се начин Фуко суочавао са изазовима свога доба, са сопственим заблудама, грешкама, са жестоким нападима и још жешћим ударцима, али показује и на који начин је те ударце узвраћао, с којом жестином се посвећивао својим страстима и на које начине их је бранио.