Теорија представљања

Иако није фреквентан појам попут суверености, државе или политике, политичко је представљање неодвојиво од тих појмова. Истовремено, оно је појам испуњен парадоксима, невидљив а присутан како у свакодневној политичкој пракси, тако и у теоријским разматрањима. Као филозоф који политичко представљање уводи у теоријски дискурс означава се Томас Хобс.

 Анализирајући Хобсово дело Квентин Скинер бави се појмом вештаког лица, односно вештачким лицем државе. «Говорити о држави», пише Скинер, «значи указати на један од најзагонетнијих проблема у досадашњим теоријама власти. С једне стране, већина би се савремених политичких филозофа сложила са Хобсом да је држава исходиште суверенитета. Као што је Хобс рекао у делу Leviathan, управо је 'воља овог нашег вештачког човека, ове државе, и његова наредба, оно што чини закон', тако да је грађанско право управо 'воља и склоност државе'. С друге стране, већина би се савремених филозофа такође сложила да је држава само једна вештачка творевина. Опет Хобсовим речима, држава није способна 'ништа да чини'; она је 'само реч, без садржаја, и не може да истраје'. Ту је, дакле, загонетка. Како може држава - очигледна апстракција - да буде лице које доноси законе, кажњава преступнике, објављује рат и мир, и предузима све друге активности неопходне за одржавање безбедности људи и осталих њихових животних потреба?». Полазећи, дакле, од питања постављеног на такав начин, Скинер анализира механизме представљања државе, упуштајући се и у одрешивање парадокса да државу, заправо, не може нико да представља до она саму себе. Скинер, на одређени начин, води имплицитни дијалог са Ханом Питкин и Дејвидом Рансиманом, тумачима Хобсовог дела чији су текстови ушли у класичну литературу о Хобсу.

Текст је са енглеског превео Милош Милић.

Жан-Франсоа Кервеган, водећи француски «хегеловац», упушта се у минуциозну анализу Хегеловог појма представљања ослањајући се, при том, не само на славну Хегелову Филозофију права, већ и на његове ране списе, као и на један од његових последњих текстова, наиме на критику чувеног енглеског Reform Bill закона који је усвојен 1832. године, дакле после Хегелове смрти. Кервеган, у ствари, настоји да разбије уврежену слику о Хегелу као конзервативном мислиоцу потпуно неосетљивом на либералне идеје. Кервеган, томе насупрот, показује да Хегел није противник либералних идеја, али да се његов приступ проблему либерализма разликује од, рецимо, Кантовог приступа. Другим речима, Хегел није противник промена које би из апсолутизма довеле до либералног поретка, али се противи томе да промене крену «одоздо», из народа, подозревајући од револуције, већ промене морају бити инициране «одозго». Зато ће га Кервеган и назвати «апсолутистичким либералом» (или «либералним апсолутистом). Ту се сада у проблем умеће појам представљања. Хегел се, дакле, не показује толико противником чувеног енглеског реформског закона којим потчињени слојеви, рачунајући и жене, добијају дотле невиђена права, већ се противи концепцији представљања које тај закон предлаже. Кервеганов текст је чврсто структурирана студија једног случаја на који се, сада, баца потпуно другачије, ново светло.

Са француског превео Иван Миленковић.