Мајстори барока

Рођен 1660. године у Брихуеги, као најстарије дете ђакона, Себастијан Дурон је одрастао у породици дубоко повезаној са црквеним животом. Први учитељ музике му је био Андрес де Сола, оргуљаш катедрале у Сарагоси, који га је 1679. године именовао за свог асистента. Убрзо након тога, Дурон преузима позицију оргуљаша и хоровође катедрале у Севиљи, а потом и у Бурго де Осми. Пут га даље води у Паленсију, где пет година ради као педагог и композитор, развијајући музички израз који ће га касније прославити. Година 1691. представља прекретницу у животу овог аутора – добија намештење оргуљаша Краљевске капеле у Мадриду, а потом 1702. напредује на место капелмајстора, као и директора краљевске хорске школе. 

Ове позиције Дурон је задржао све до 1706. године, када је био присиљен да напусти двор због своје подршке супротној страни, односно хабзбуршком претенденту за време Рата за шпанско наслеђе. У јануару 1707. године, Дурон се још увек налазио у Мадриду, а његов углед је тада додатно нарушен када је покушао да из музичке библиотеке Краљевске капеле изнесе велики број капиталних дела, међу којима су нека била и његова. Убрзо одлази у изгнанство у Француску, где своје последње године живота проводи у служби прогнане краљице Марије Ане од Нојбурга.

Опус овог шпанског аутора је обиман и обухвата велики број духовних и световних остварења. Током свог рада у Мадриду, који је био уједно и његов најплоднији стваралачки период, Дурон се афирмисао као композитор сценске музике – његове зарзуеле и комедије, писане у сарадњи са најпознатијим драматурзима тог времена, донеле су му епитет „иноватора и композитора без премца”. Његова музика за позориште била је прожета италијанским аријама, француским менуетима, али и традиционалним шпанским плесовима попут сегидиље. Таква стилистичка разноликост изазивала је полемике: док су га једни славили као модернизатора, други су га оптуживали да је ’загађивао’ шпански стил страним утицајима. Ове карактеристике јасно се огледају и у његовим зарзуелама. У овим остварењима композитор задржава препознатљиву структуру шпанске вокалне традиције, док истовремено уводи елементе италијанског речитатива, на тај начин „ширећи могућности музичког обликовања драмске радње”. Резултат је дело у којем се смењују лирски и драмски одломци, са виртуозним елементима, а разноврсност вокалних и инструменталних форми прати развој сценског заплета. 

Ауторка: Саша Тошковић