Пијанизми Балкана – Јоргос-Емануил Лазаридиса

Општи поглед на пејзаж савременог пијанизма лако би потврдио утисак да се ниво владања инструментом какав је некада репрезентован праксом тек неколицине великана, данас може посведочити код изненађујуће великог броја пијаниста. Ову чињеницу одредило је у првом реду распрострањење знања кроз 20. век, односно све развијенија методика клавирске наставе која је довела до стандардизације онога што би се могло дефинисати "добром школом" и то у готово свим деловима света. Ове тековине модерног доба нису заобишле ни балканске земље на чијим су институцијама током времена знатно унапређени педагошки курикулуми и нивои студирања, и на којима се данас може стећи сасвим конкурентно базично знање на свим нивоима музичког школовања. Даља усавршавања за многе уметнике са овог простора у светским музичким центрима потом представљу углавном ону пресудну надоградњу и брушење технике и уметничког израза који у не малом броју случајева исходују пијанистичким изразима веома високог квалитета. Идиосинкратичност израза великана пијанистичке прошлости попут једног Рихтера, Хоровица, Серкина (да се не иде даље у прошлост) уистину она је ознака која остаје јединствена и непоновљива, али се у квантитету мултипликованог знања, у актуелном историјском тренутку, у не малом броју случајева успевају издвајити и фигуре које би се по ефекту свог пијанизма лако могле изједначити са својим славним претходницима. Један од таквих је и грчки пијаниста Јоргос-Емануил Лазаридис којем посвећујемо вечерашњу емисију циклуса Пијанизми Балкана.

Рођен 1978. године у Солуну, Јоргос-Емануил Лазаридис је таленат за музику показао веома рано, те је већ у четвртој години почео да имповизује за клавиром, а у осмој одржао и свој први јавни наступ, што му је у заинтересованим грчким медијима донело епитет "чуда од детета". Образовање је стекао на Конзерваторијуму у родном граду, код Домне Евнухиду, на којем 1994. године стиче диплому са златном медаљом, да би захваљујући стипендији Фондације Оназис студије наставио у Краљевском колеџу за музику Лондону у класи Џонатана Јонтија Соломона. Важну улогу у Лазаридисовом уметничком развоју у престоници Уједињеног Краљевства одиграо је рад са Алфредом Бренделом и Дагласом Финчем, да би га жеља за усавршавањем потом одвела и у Беч до Паула Бадуре-Шкоде. Управо ће му овај пијаниста пренети интересовање за музику раног романтизма, а посебно за мање познате и потиснуте ауторе епохе, те извођаштво на аутентичним инструментима. И, уопште гледано, управо су различити пијанистички приступи са којима се сусрео током школовања условили Лазаридисову извођачку свестраност колико у репертоарском смислу, толико и у његовој упадљивој способности да са једнаким разумевањем оживи странице композитора различитих техничких изазова. Природно урођена виртуозност само је била плодно тло за овакав репертоар, о чему су још од најранијих дана сведочили хвалоспеви како слушалаца, тако и оних који су долазили из правца саме струке, те Јоргос-Емануил Лазаридис још током школовања осваја велики број награда и признања у родној Грчкој и у иностранству. Међу њима, могу се поменути награда Млади солисти Европе, Steinway & Sons Гран при, Чапел медаља, награда Краљице Елизабете као и престижно национално одликовање Атинске академије. У првим годинама Лазаридисове професионалне каријере нарочити значај имало је звање Звезде у успону коју му је доделила Атинска концертна дворана Мегарон одабравши га за резиденцијалног уметника у сезони 2006/2007, током које је наступао као солиста и са оркестром Атинске филахрмоније. Управо у то време, тачније 2006. године Лазаридис објављује и веома позитивно оцењен албум са делима Франца Листа за издавачку кућу Лин рекордс из Шкотске, а на којем се нашла Листова Сонта у ха-молу и Велике етиде по Паганинију. Виртуозност коју постиже са невероватном лакоћом сједињена је са израженим поетским осећајем репрезентујући пијанизам веома високих квалитета. Расан клавирски звук, колористички богат и динамички веома рељефан сврставају Јоргоса-Емануила Лазаридиса извесно у ред најбољих пијаниста његове генерације и изван оквира саме Грчке.

Пијаниста чије је интерпретације Би-Би-Си Мјузик Магазин оценио као „довољно посебне да не би могле поредити са било чијим другим”, Лазаридис је током прве деценије овог века развио широку интернационалну каријеру, посебно у Великој Британији. Сарадња са Краљевским филхармонијским оркестром и Невилом Маринером у том погледу имала је великог значаја за његово позиционирање на концертним сценама на острву, као и на европској сцени. У импресивном низу наступа, Јоргос-Емануил Лазаридис је тако до данас забележио наступе са Хамбуршком филхармонијом, Филхармонијама Санкт Петербурга и Стразбура, Симфонијом Варсовијом, Минхенским симфонијским оркестром, Лондонским фестивалским оркестром, Бечким камерним оркестром, бројним мање истакнутим ансамблима и свим значајнијим оркестрима у Грчкој. Као камерни музичар свирао је са Леонидисом Кавакосом, Дмитријем Сгусосом, Мајклом Тилсоном Томасом, Сипријеном Кацарисом, на сценама као што су бечки Музикферајн, Ројал Алберт хол и Карнеги хол. Као студијски музичар Лазаридис је између 2002. и 2015. године реализовао пет албума, солистичке и камерне музике, од чега три самостална са делима Бетовена, Шуберта, Шумана, Листа, Рихарда Штрауса и Рахмањинова. У питању су издања за мање британске дискографске куће Сом, Лин и Резонус класикс, која до појаве стриминг платформи нису имала ширег интернационалног одјека, али које представљају праве ризнице изузетних пијанистичких интрепретција. Посебно би требало поменути албум са веома ретко извођеним транскрипцијама Бетовенових симфонија, тачније Прве и Пете и то из пера Карла Чернија, које је у верзији за четири руке Лазаридис снимио 2015. године са грчком пијанисткињом Вики Јанулом. Описујући један од албума овог уметника критичар чувеног магазина „Пианист” навео је следеће речи: „Толика драма, снага и концентрација у свирању Лазаридиса стоје равноправно чак и у поређењу са чувеним снимцима Хоровица, Аргерич, Брендела и Цимермана”. О овим квалитетима сведоче и снимци музике Роберта Шумана које је Лазаридис забележио на свом првом албуму из 2002. године за Сом Рикордингс. Замршену фактуру Шуманових комада овај пијаниста звучно распетљава на узорно прегледан начин у треирању стварних и латентних полифоних ситуација, али што је важније – са убедљивом проживљеношћу сваког мотива. Суптилне агогике и изненађујуће вештих динамичких нијансирања, ово је пијанистички израз који се лако трансформише из интроспекције у екстровертност, те у стабилности идеје и изведбе поседује онај елемент "поузданости" који – удружен са индивидуалним нервом – доноси и свежину и сугестивност који слушалачку пажњу држи будном од првог до последњег тона. Своје велико знање Јоргос-Емануил Лазаридис преноси и као педагог на Државном конзерваторијуму у Солуну чији је једно време био и декан, док данас на овој институцији води класу клавира, развијајући уз њу паралелно и каријеру концертног уметника.

Аутор емисије: Стефан Цветковић