Импровизоријум – Кеиџи Хаино на Музичком бијеналу у Венецији

Јапански „песник буке” Кеиџи Хаино је 10. октобра у рустичном амбијенту Театра але Тезе одржао светску премијеру новог пројекта „It Has Become Something Like This” на отварању 70. Музичког бијенала у Венецији, које се ове године одржава од 10. до 24. октобра. Два дана касније на званичној церемонији, њему је додељена престижна статуа „Златног лава” за животно дело, за пионирски допринос језику импровизације и савременог експериментисања, која слави његову неукротиву, невину и неконвенционалну креативну силу. Перформансом је представио дубоко ритуално, телесно и бескомпромисно искуство које је потврдило његов статус истинског визионара звука. Хаинов специфични израз спаја глас, удараљке и електро-акустичне инструменте, претварајући импровизацију у чин апсолутне уметничке слободе. Овај јапански гитариста, свирач на харди-гардију и вокални интерпретатор, рођен 1952. године, био је култна личност још у време када екстремна употреба звука није била уобичајена појава. Изашао је на бину ударајуц́и у чинелу, а затим почео да замахује са двема даирама са прапорцима, удара их једну о другу, да их трља, вуче по поду, скаче и њима удара самог себе. Потом је прешао на свирање низа звона помоц́у чекиц́а. Звуци су били продорни, удараљке нервозне, понекад узнемирене, а Хаино је стварао ефекте тако што је једном руком заустављао вибрације које је сам произвео ударањем. Викао је у микрофон, смењујуц́и глас са оштрим ударцима по звону или металној чинели. Његов глас, док је говорио на јапанском, кретао се негде између говорног језика и драматичних изражајних регистара, што је неизбежно подсец́ало на специфичан нагласак и експресивност глуме у јапанском „кабуки” позоришту. С времена на време је прелиставао партитуру, јер ово није био импровизовани наступ, већ је све било пажљиво испланирано. Његов вокал је био час продоран, час дубок и „пец́ински”. Хаино је држао две чинеле, ударао их једну о другу и померао их испред микрофона, чиме је постигао модулације њихове резонанце. Затим, уз помоц́ интерфејса је покренуо својеврсни ритмички „дрон”, мрачан и густ, преко којег је певао на тајанствен, готово сеновит начин. Са сензорима на рукама и ногама повезаним са синтисајзером, он је својим покретима стварао ударачке фрагменте који су подсец́али на громогласни бубњарски соло. Електронски звук је тада постао мистериозан, узнемирујуц́, претец́и – попут урлика. Хаино је рецитовао, викао, говорио, да би потом зауставио синтисајзер, одсвирао нежну мелодију на металним плочицама глокеншпила и сишао са бине. 

Био је то беспрекоран перформанс, савршено изведен уз изузетан осец́ај за звук, боју тона, форму, сценографију и позоришни тајминг. Мада је најављен његов наступ и на харди-гардију, до тога није дошло јер је, како сам каже, хтео да избегне замку упада у дрон музику. Хаино је поводом перформанса изјавио да жели да колапсом жанровских подела натера публику да преиспита глобализоване музичке категорије и доживи звук у његовом најчистијем облику. Критичари у есејима и освртима описују његов допринос као прилику да се слушалац „изгуби„ и редефинише сопствени однос према времену и присуству у буци. 

Кеиџи Хаино приступа креативном процесу са радикалном идејом апсолутне присутности у тренутку и концептом који сам назива „назоранаи”, што на јапанском значи „непонављање”. За њега стварање музике није занат, компоновање, нити пука импровизација, већ бескомпромисни егзистенцијални чин. Он верује да музичар не треба да господари звуком или да га сили у унапред одређене калупе. Уместо доминације над инструментом, његов циљ је да „помогне звуку да се ослободи и слободно креће кроз простор”. Из тог разлога он одбија стандардна штимовања и формално учење инструмената – приступа им чисто, интуитивно и без техничких предрасуда. Иако критичари његову музику сврставају у слободну импровизацију, Хаино избегава тај израз. Сматра да је и сама сцена импровизоване музике упала у сопствене клишее и правила. Зато инсистира на поменутом концепту „назоранаи” – циљ је потпуно избећи понављање фраза, јер понављање за њега означава жаљење за прошлошћу и стварање осредње уметности. Сваки тон мора бити јединствен и неповратан. 

Хаино је склон и примени јапанског музичког концепта „Ма”, који подразумева давање  значаја простору између нота, односно тишини и празном простору. Тишина за њега није одсуство звука, већ свесно пројектована тензија и простор који следећем тону даје тежину и смисао. Празан простор (Ма) за њега је космички извор, нулта тачка из које звук извире чист, неискварен традицијом или клишеима. Контролисањем те празнине, он постиже да сваки крик, гест или микротонални шум делују као да се дешавају први пут у историји универзума. Кроз Ма, музика Кеији Хаина престаје да буде само аудитивно искуство и постаје метафизички театар сенки и светлости, где празнина носи подједнако важну поруку као и најгласнија нојз катарза. 

На наступе уживо овај уметник гледа као форму „беле магије” или молитве. Његов циљ је да у потпуности трансформише свест слушаоца. Кроз екстремни интензитет – било кроз крике, бескомпромисну буку електричне гитаре или хипнотишуће дронове – он покушава да дотакне и изрази оно необјашњиво, упоређујући то са стањем просветљења које се не може речима описати. Верује да се истинска слобода постиже тек када се уметник у потпуности преда тренутку перформанса, ослобођен страха од грешке, јер сваку непредвиђену околност или „грешку” прихвата као нови, легитимни смер у музици. 

Са каријером која толико дуго траје, преко 200 званичних издања и статусом ходајуће институције авангарде, Хаино је успео да изгради живот и простор у којем успешно избегава понављање. Иако је са становишта светске underground сцене достигао култни статус и апсолутни интегритет, на личном плану Хаино остаје вечити бунтовник. Како је сам у шали приметио, његово презиме исписано канџи писмом значи „поље пепела” – место где нема ничега и одакле увек мора да се почне испочетка. У том светлу, његов једини успех је континуитет саме потраге, а не стизање на одредиште.