Опера – Рихард Штраус: Аријадна на Наксосу

Главне улоге тумаче: Зији Даи као Цербинета, Кристина Нилсон као Примадона и Аријадна, Ерик Катлер, као тенор и Бах, Леон Кошавић као Арлекин, Кејт Линдзи као Композитор, Кристоф Пол као Учитељ музике. Кореограф је Јонас Хакер, Мајкл Портер је Скарамуш, Лукас Инох Лемке је Труфалдино, Теодор Браун је Бригела, Џасмин Делфс као Најада, Ања Митермилер као Дријада и Марлен Мецгер као Ехо. Јоханес Зилбершнајдер наступа у говорној улози Мајордома. Оркестром Бечке филхармоније диригује Манфред Хонек

Аријадна на Наксосу је иницијално настала као једночини дивертисман у трајању од пола сата, базиран на миту о Аријадни, који се изводио после немачке адаптације Молијеровог комада Грађанин-племић Хуга фон Хофманстала. У њему су се сусретали карактери из комедије дел арте са стереотипима опере XVIII века. У међувремену Хуго фон Хофманстал је постао фасциниран Аријадном и уместо оригиналног плана да се опера серија субвертира са комичним и фарсичним ефектима, драмски писац је до те мере елборирао сценарио да је сам Штраус молио да му се одређени делови текста појасне. Колико је Хофманстал инсистирао на Аријадни, толико је Штраус своје најбоље нумере задржао за Цербинету, лик који се налази на супротној страни спектра од античке јунакиње. На крају је Молијеров комад сажет у два дела, док је Аријадна на Наксосу постала дугачки, трећи чин. Иако је пријем код публике и критике био позитиван, огромни трошкови продукције – у коју су биле укључене и једна позоришна и једна оперска трупа – довели су до тога да се Штраус и Хофманстал посвете ревизији свог остварења. Тако је 1916. године настала друга верзија Аријадне на Наксосу која се састоји из пролога и саме опере, коју данас најчешће виђамо на светским оперским позорницама.

Уредница: Ксенија Стевановић