Филозофија медија: Медији и утопија – Говоре Дивна Вуксановић и Драган Ћаловић

Дивна Вуксановић истражује епистемолошки преокрет у историји медија, односно трансформацију идеје медија као еманципаторског чувара знања у влститу супротност, у којој се знање истовремено производи, контролише и претвара у нове облике алгоритамског незнања. Полазећи од романа Умберта Ека Име руже, ауторка анализира манастирски скрипторијум и библиотеку као двојни архетип. Они се појављују као утопијски центри очувања светске баштине, али се истовремено претварају у мрачне чуваре догме, контроле приступа знању и уништавања текста. Слична матрица примењује се на савремени прелазак са штампаног текста на генеративну вештачку интелигенцију. Првобитна дигитална утопија о отвореним глобалним архивима данас уступа место корпоративним праксама масовног присвајања, затварања, па и физичког уништавања књига, чији се садржај користи као сировина за тренирање модела вештачке интелигенције. Тиме се отвара питање шта се догађа са књигом као аутономним местом мишљења и дијалога, када се њен материјални облик одваја од садржаја, а текст постаје део алгоритамског процеса обраде ресурса, те да ли се у тој трансформацији некадашња утопија очувања и доступности знања преображава у нову форму његове контроле, приватизације и производње незнања.

* * *

Драган Ћаловић полази од изјаве Илона Маска којом предвиђа да ће у будућности вештачка интелигенција и хуманоидни роботи обављати готово све послове, и да овакав сценарио можемо очекивати већ у наредних 10 до 20 година. Аутор испитује оквире овакве технотопијске замисли, те указује да утопијска визија, која зрачи извесном заводљивошћу, заправо представља дистопијски програм развитка феудо-капитализма као својеврсног апсолутног капитализма. Царство слободе Маркс смешта с оне стране области саме материјалне производње. На темељу оваквог Марксовог одређења, може се претпоставити да је остварење царства слободе могуће тек када се дистанцирамо од односа материјалне производње који претпостављају принуду човека да свој рад отуђи. И у слици царства слободе Илона Маска препознаје се исто схватање, но изнето на нивоу тврдње, због чега овакав став може бити означен као утопијски. Према Ћаловићевом мишљењу, изнета визија заправо је дистопијски сценарио представљен као царство слободе, иако је у својој суштини његова супротност. Наведена утопијска визија могла би бити реализована искључиво као дистопијска, а захваљујући деловању капиталистичких односа док би коначни исход био би улазак у феудо-капитализам, као својеврсни облик апсолутног капитализма.

Снимак је забележен 10. септембра у Заводу за проучавање културног развитка у Београду.

У сутрашњој емисији можете прaтити излагање Уне Поповић и Срђана Шаровића „Скарлет Бегонијас и Серафим Роуз: уобразиља као дијагноза дистопијског друштва”, као и саопштење Милице Ракоњац „Утопија као уметност живљења”.

Уредница циклуса Тања Мијовић.