Мајстори барока – Николa Матеис

О животу Николе Матеиса не постоји пуно података. Претпоставља се да је рођен око 1645. у Напуљу и да је седамдесетих година 17. века стигао у Лондон, након путовања кроз Европу. Први поуздани писани траг о њему потиче из 1674. године, када је писац Џон Евелин у дневнику забележио да је чуо како свира и описао га као изузетног виолинисту. 

Биограф Роџер Норт, који је Матеиса познавао и оставио најдетаљнија сведочанства о његовом раду, записао је „да је виолиниста умео да учини да његов инструмент говори, готово попут људског гласа”. Матеис је умео да произведе читав спектар различитих боја, артикулација и динамика, нагло прелазећи од нежног, вокалног тона до бриљантне виртуозности. Његов начин држања гудала разликовао се од тадашњег енглеског и француског обичаја, а дуже италијанско гудало омогућавало му је другачију контролу звука. Према тадашњим описима, умео је да у кратком времену промени „боју и карактер звука – од нежног и певачког до блиставог и готово оркестарског”. За енглеску публику, којој виолина као високо развијен солистички инструмент још није била сасвим позната, то је представљало ново искуство. 

Ипак, према Нортовим записима, Матеис је био човек снажног темперамента, због чега је у почетку тешко проналазио своје место у лондонском музичком друштву, а био је одбијен и када је покушао да добије службу на двору. Преокрет је наступио када је, послушавши савет својих колега и пријатеља, почео интензивније да подучава, да наступа на музичким окупљањима и објављује своју музику. Тако је овај италијански мајстор временом стекао бројне ученике и верну публику, а његова музика почела је да се шири и изван непосредног круга професионалних музичара. 

Важан део тог успеха биле су четири збирке под називом Комади за виолину. Прва и друга објављене су 1676, док су трећа и четврта књига публиковане 1685. године. Заједно доносе више од двеста ставова и представљају изузетно разноврстан скуп плесова, прелудијума, фуга, арија и фантазија. Оно што ове збирке чини посебно занимљивим јесте њихова шароликост – наслов Арије не означава строго дефинисан жанр дела, већ је композитор појединачне ставове груписао према тоналитетима, остављајући извођачу могућност да од њих саставља различите целине.  

Ауторка: Саша Тошковић