Јелизавета Спешилова: Човек у „паметном” граду (1)

У првој апроксимацији, „паметни град” се може одредити као град у чији простор су интегрисане различите информационо-комуникационе технологије за управљање градском инфраструктуром (транспортом, стамбеним и комуналиним системима, образовањем, здравством и тако даље), а са циљем да се побољша квалитет живота грађана и да се подигне ниво ефикасности располагања градским ресурсима. Ауторка текста настоји да применом семиотичког приступа преусмери пажњу са функционалних карактеристика иновативних урбаних пројеката на оно што је суштинско, то јест на идеје становника о „егзистенцијалном комфору, аксиолошким нормама, историјским и митолошким наративима”. Другим речима, град се разматра као простор за људе који преноси одређена културно-историјска значења.

Јелизавета Спешилова пише: „паметне технологије имају вишезначан антрополошки утицај на градске становнике. Оне се могу испоставити и као стимуланс за стварање нових друштвених веза и као механизам друштвене изолације, и као инструмент за интеграцију различитих слојева становништва у ткиво града и као разлог раста класне неједнакости и друштвене диференцијације, могу служити као средство за обезбеђивање комфора, а истовремено могу да буду узрок психолошких криза и девијација. Другим речима, морамо да узмемо у обзир и тамну и светлу страну перспективе увођења паметних система у урбану средину; једино на тај начин добијамо потпуну слику онога што се догађа са савременим становницима града”.

Текст је изворно објављен 2022. године у новембарском броју часописа Човек који издаје Институт за филозофију Руске академије наука у Москви.

Превели с руског Тања Мијовић и Данило Барјактаревић.
Читао Александар Божовић.
Уредници циклуса Тања Мијовић и Предраг Шарчевић.