Антологија српске музике

На почетку емисије чућете Свиту „Кроз свемир” Александра Обрадовића из 1961. године. У овом делу приметно је да је аутор, који је у том тренутку добио место доцента на Музичкој академији у Београду, пошто се вратио са усавршавања у Лондону, показао публици у својој земљи један прилично другачији звучни свет. Ово је, с данашњег становишта, готово филмска парититура, са јаким програмским залеђем које је требало да заинтересује најмлађе, али и одрасле слушаоце. Јасно је да је инспирација пре свега везана за свет дечје маште и приказивања једног фантастичног путовања свемирским бродом, у којем плени Обрадовићево одлично познавање оркестра и његових колористичких могућности.

Ова свита се састоји из седам краћих ставова. Први од њих су кратке „Фанфаре” које најављују одлазак свемирског брода. Други став „Васионски брод” музички описује путовање кроз свемир. Трећи став „Мали кондуктер” даје нам музички портрет једног од важних службеника овог брода; ту има места и за „Ракетног кувара – сладокусца” у једној шаљивој епизоди ове свите у којој доминирају пиколо флаута и туба, осликавајући неспретно спремање једне свемирске торте. Пети став носи назив „Сан мале звезде” и доноси другачију, лирску, светлуцаву и нежну атмосферу, док је шести став је посвећен чаролији свемира, дајући евокацију једне тајанствене планете. Управо у овом ставу, Обрадовић у највећој мери излази из оквира тоналног језика, стварајући упечатљиву, модернистичку звучну слику, непознатог и другачијег. Завршни, седми део је покренуто, ишчашено и расположено финале, које носи назив „Марш небеских становника”.

Последњих година стваралаштва у опусу Југослава Бошњака, у периоду око 2016. године, доминирале су теме везане за космос и његову мистику. У емисији ћете чути „Свемир – Четири симфонијске слике”, која је добила и награду Града Београда за 2016. годину, као и „Велики прасак”, премијерно изведен 2017. године – као последње довршена и публици представљена композиција Југослава Бошњака, пре његове преране смрти. Поред њих бележимо и дело „Орион Небула”.

Дело „Свемир” је по речима музиколошкиње Неде Колић „својеврсна симфонијска поема, подељена у четири сегмента, односно четири слике (или се можда у овом контексту може рећи четири галаксије?) које се attaca надовезују једна на другу, а могло би се разумети као специфичан музички (временски) простор где би сваки оркестарски инструмент имао улогу појединачног небеског тела”, закључује ова ауторка.

„Велики прасак” је природни наставак композиције „Свемир” и представља ауторову унутрашњу музичку визију догађаја који се збио пре више од тринаест милијарди година, када је из малог језгра настао видљиви бескрајни простор. Како сам Југослав Бошњак записује: „Сам наслов сугерише динамичан и „праскави” приступ оркестрацији, посебно третману лимених дувача. Дело има увод и коду, који су мисаони и емотивни делови композиције и одражавају становиште аутора”. Ове две композиције чине својеврсни диптих, од којих је „Свемир” екстровертнији, филмичнији, сликовитији, док је „Велики прасак” контемплативан, интровертан и колористички инветиван.

Уредница Ксенија Стевановић