Чарлс Берни и путовање кроз музику

Бернијева европска путовања из којих су проистекли његови путописи била су саставни део његовог великог пројекта писања „Опште историје музике": на њима је прикупљао изворе и упознавао се са музичком прошлошћу градова које је посећивао, али је истовремено бележио и непосредна искуства савременог музичког живота. Венеција је била једно од главних одредишта Чарлса Бернија, који се у њој током августа 1770. године задржао скоро пуне две недеље и осликао је као град темељно прожет музиком. Живописни су описи уличне музике које нуди Берни: реч је о ансамблима са једним или два певача, уз пратњу виолина, виолончела, или пак једне или две гитаре, које је пре свега сусретао на Тргу Светог Марка, али и о певању на гондолама, а посебно је упечатљив опис сплава на Каналу гранде, чији је ансамбл укључивао и флауте, хорне и добош. Берни запажа да Венецијанци скоро никад не певају унисоно, односно да су двогласи и трогласи карактеристични за певање на отвореном, те да се не преза од употребе дисонанце и ванмузичких тонова у сврху експресије. Енглески историчар је, такође, посетио и више академија, те приватних концерата на којима су музику изводили аматери. Примећујући да је опус Бенедета Марчела, венецијанског ексцентричног композитора из племићке породице, активног у првим деценијама 18. века, стекао својеврсни култни статус у овом стратуму друштва, Берни је описао једно такво извођење Марчелових псалама, изненађен у којој мери је Марчело, како каже, „жртвовао музику поезији“.

У Венецији, током лета, Берни није могао да присуствује оперским извођењима, која су била резервисана за време карневала, када је, како енглески историчар записује, истовремено било отворено чак седам оперских кућа. Ипак, ово је надокнадио бројим посетама венецијанским конзерваторијумима, којих је било четири и која су била везана за сиротишта и цркву, а која су сваке суботе и недеље отварали своја врата и приређивали музичке вечери. Берни је композитора Балдасареа Галупија препознао као централну личност, описујући га као горостаса венецијанске музике. Поред тога што је био капелмајстор у цркви Светог Марка, Галупи је руководио и конзерваторијумом Инкурабили, чији рад и резултате Берни описује као супериорне у односу на преостала три венецијанска конзерваторијума. Говорећи о Галупијевом стваралаштву, Берни га упоређује са венецијанским ренесансним сликарем Тицијаном, који је такође у позној животној доби стварао несмањеном енергијом и генијалношћу. Галупијеву музику, коју је слушао како у цркви Светог Марка, тако и у конзерваторијуму Инкурабили, описује као природну, префињену и деликатну, пуну духа и новина. Берни наглашава да се Галупи и у духовној музици служи аријама у оперском стилу, али и да вешто влада контрапунктом, те да остварује складан однос музике и текста.

Напуљ, колевку модерног галантног стила, Чарлс Берни је описао као испуњење своје жудње за музичким ужитком у Италији. Посебно је био изненађен народном, уличном музиком овог града, која је, како каже, сасвим другачија од остатка Италије и Европе. Наполитанске канцоне извођене су уз пратњу виолине, мандолине и колашона, врсте лауте са две до три жице, уз изненадне и амбициозне модулације и вокалну интерпретацију коју је Берни описао као бучну и вулгарну, али ефектну. У емисији ћете чути покушај реконструкције наполитанског популарног вокалног израза из прве половине столећа, те инструментаријумом који је описао Берни, укључујући и колашоне.

Аутор Срђан Атанасовски