Пијанизми Балкана – Ивана Гаврић

Животно и професионално измештање бројних пијаниста потеклих са простора Балкана у земље Западног света, најчешће се аргументује прагматичним разлозима који откривају више или мање изражену културну инфериорност матичног поднебља, недовољно еманципованог да би класичним извођачима омогућио пуни замах каријера. Уколико се овој чињеници додају лоше артикулисане културне политике у домену развоја локалних уметничких сцена, те у низу фактора релативно слаба културна размена између балканских земаља вековима условљена бројним политичким разлозима, добија се слика у којој Балкан свој идентитет „европског Другог” – као прелазног простора између Европе и Оријента – не дугује само такозваној симболичкој географији и политичким стереотипима пласираним из ракурса развијеног Запада, већ умногоме тај идентитет и сам одржава. Вишевековно османско културно залеђе које је – као заједничко свим балканским земљама, оставило своје трагове на спољној рецепцији овог подручја као „полуевропског” или чак „неевропског” – већ је прилично историјски удаљено, да би након дугог процеса просвећења и европеизације балканских друштава кроз 19. и 20. век, у савременом тренутку могло бити одређујући фактор. Пре би се наведеним аргументима могло додати да је економска заосталост балканских држава у односу на западну Европу један од кључних услова који консеквентно стварају разлике на различитим пољима – па и у могућностима да се културни екосистем као спрега продукцијских и потрошачких потенцијала културних садржаја оствари у капацитету какав је стандаризован на Западу. Ове, свакако опште познате чињенице, као једну од консеквенци имају управо одлив бројних талената који се већ одавно потврђује као трансгенерацијска реалност, својеврстан континуитет који у не малом броју индивидуалних случајева завршава идентитетским трансформацијама, па се тако често (као што смо испратили и у претходним емисијама) поједини пијанисти у својим официјелним биографијама одређују као српско-аустријски, бугарско-француски или рецимо турско-немачки...

Статус уметничке дијаспоре у пракси је више питање индивидуалних потреба самих експонената да одрже професионалне везе са земљом рођења, а мање институционалних – у коначници, државних – стратегија стварања јачих веза са уметницима који тек у ретким позитивним примерима добијају статус „културних амбасадора” матичних земаља у иностранству. Као једна од последица таквог односа према уметницима који живе и стварају изван граница домовине, појављује се заборав, па њихова афирмација у свету често постаје невидљива из перспективе матичних средина.

Једна од пијанисткиња потеклих из некадашње Југоаславије, односно из Сарајева, а која је још пре више од три деценије животно и професионално усидрење пронашла у Великој Британији јесте босанско-херцеговачка или како се данас идентификује – британска пијанисткиња Ивана Гаврић. У жељи да у циклусу Пијанизми Балкана пажњу посветимо и овде мање познатим уметницима који су остварили запажене каријере на удаљеним меридијанима, у емисији ћемо портрет Иване Гаврић, изузетне појаве на савременој пијанистичкој сцени, осветлити њеним интерпретацијама дела Хајдна, Шопена и Грига које репродукујемо из дискографског опуса пијанисткиње.

Рођена 1980. у Сарајеву у музичкој породици, Ивана Гаврић је клавир почела да учи са шест година код Розалије Лукас и Фериде Мушановић. Ипак, како истиче, међу најзаслужнијима за њен музички развој била је њена мајка, и сама професорка клавира, те некадашња ученица чувене Матусје Блум, педагога који је у деценијама након Другог светског рата обликовала такозвану сарајевску пијанистичку школу. Тако је и Ивана још у раном периоду школовања добила прилику за сусрет са Матусјом Блум, тада већ у позним годинама живота, наводећи да јој је у сећању остало да је била „врло строга, али и да је час био веома успешан”. У вихору рата, 1992. године са породицом одлази у Лондон где наставља музичко образовање, најпре на Џуниор Гилдхол школи за музику код земљакиње Аиде Мухаремагић-Гаврилов, те код Џимија Гиба, а потом студира у Кембриџу и на Краљвском музичком колеџу у класи Нила Имелмана. Наводећи да је школовање код ових педагога било одлучујуће за почетак њене професионалне каријере, Ивана Гаврић је афирмацију почела да стиче пре свега захваљујући изузетно наклоњеним оценама критике, а не уобичајеним путем, преко пијанистичких такмичења, мада треба поменути да је била лауреат годишње награде коју Гилдхол додељује најперспективнијим младим извођачима. Солистички деби имала је још за време студија, 1997. године у Ројал Алберт холу, али преломи догађај био је реситал у Вигмор холу 2010. године те концерт са Краљевским филхармонијским оркестром са којим је, поново у Ројал Алберт холу, извела Бетовенов Пети клавирски концерт пред близу шест хиљада слушалаца. Ови наступи отварају јој врата бројним ангажманима широм Британије, Европе и света, како сарадњама са оркестрима тако и са другим музичарима у различитим камерним саставима. Мада окренута широком репертоару који укључује и савремену музику, посебне похвале Ивана Гаврић стекла је својим тумачењима музике Јаначека, Листа, Шуберта и Едварда Грига чија је клавирска дела забележила и на два албума, један у издању лејбла Чемпс Хил Рекордс 2013, односно други 2025. године за Сигнум Калсикс. Са овог албума насловљеног Throwback to Dance слушаћете њено бриљантно извођење Григове Холберг свите, опус 40.

„Тешко је замислити иједног заљубљеника у клавир који се не би радовао да чује уметнички зрело свирање Иване Гаврић – било да њиме призива плес или певање, или једноставно – ствара музику у свом јединственом, непоновљивом стилу”, речи су којима је критичар часописа „Грамофон” описао сопствени утисак извођачким умећем ове пијанисткиње.

Осим на британским сценама, попут Вигмор, Алберт и Ројал фестивал хола или Барбикан центра, Ивана Гаврић се до данас представила и у значајнијим европским дворанама попут берлинског Концертхауса и луцернског Културно-концертног центра, али и у Кини, Канади и Јапану. Сцену је делила и са Стокхолмском краљевском филхармонијом, Оркестром Аурора, Саутбенк симфонијом и бројним другима, а музицирала је и у камерним саставима међу којима се издвајају сарадња са познатим норвешким ансамблом Трондхајм Солисти, те са Максимом Венгеровим у оквиру серијала Live Music Now у Лондону. Ову разгранату концертну праксу, Ивана Гаврић од 2010. године допуњује и дискографском продукцијом, реализујући до данас укупно шест албума. од којих пет солистичких, и један са камерном музиком. Дебитантским компакт-диском насловљеним In the Mists направила је сензацију, освојивши награду Нови извођач године часописа „BBC Music Magazinе” за, како је наведено, „свирање изванредног калибра”. На овом албуму била су дела Јаначека, Шуберта, Листа и Прокофјева, да би на наредним, пијанисткиња круг композитора проширила именима Мориса Равела (снимивши његов Купренов гроб који је Би-Би-Си Магазин назвао драгуљем класичне дискографије оценивши га са пет звездица), потом Едварда Грига бележећи већину клавирске музике норвешког романтичара који је пијанисткињи донео Награду Григовог друштва за албум 2015. године, затим дела појединих британских стваралаца, као и Фредерика Шопена чије је минијатуре објавила 2017. за Едишн класикс.

Иако је највећи део живота провела као натурализована Британка, Ивана Гаврић с поносом истиче своје сарајевско порекло и често га наглашава у својој биографији. Како је у једном интервјуу за сарајевски радио истакла: „Сарајево је дио мог идентитета – хумор, топлина и гостопримство људи, природа и храна. Све то носим са собом. Довела сам и своју дјецу да упознају град, Башчаршију и жичару, а посебно им је била емотивна посјета школама у којима је предавала моја мајка, пијанисткиња и педагог Зринка Гаврић”. Професионалне везе са родним градом Ивана је до данас одржавала спорадично, вративши се у Сарајево 2018, након дужег одсуства, а поводом концерта са Сарајевском филхармонијом, те касније исте године и поводом покретања Меморијала Матусје Блум. Повезаност са Сарајевом, односно са Босном, Ивана Гаврић је пренела и у саму уметничку праксу, реализујући 2019. године за Рубикон класикс тематски албум насловљен Origins на којем централно место заузима Хајднов Концерт за клавир у Де-дуру у чијем је финалу – како поједини музиколози сматрају – композитор уместо мађарских – пре стилизовао балканске, вероватно босанске или хрватске народне мелодије, док остала дела представљају омаже различитих аутора Јозефу Хајдну, али и самом фолклору као таквом. Овим албумом пијанисткиња је желела да, наиме, истакне „разнолико, мултикултурално наслеђе свог родног града спајањем класичне музике са регионалним народним мелодијама”, па тако издање заокружује обрада познате сарајевске песме Кад ја пођох на бембашу начињена у барокном маниру. И ови снимци сведоче о високим квалитетима пијанизма Иване Гаврић који се одликује лирским изразом као базом из које она формира изразито колористичан клавирски звук. Кристална прозирност њених фраза остварена је меким тонским тушеом и елеганцијом која се у естетским релацијама уклапа у највише стандарде савременог клавирског извођаштва, доносећи и свежину, и неодољиви занос.

Аутор емисије: Стефан Цветковић