Дивна Вуксановић: Роботика и вештачка интелигенција у савременом позоришту (1)

Ауторка истражује естетичке, онтолошке и друштвене импликације примене роботике и вештачке интелигенције (AI) у савременој позоришној пракси. У раду се успоставља дијахронијски пресек који повезује антички механизам deus ex machina, барокни дворски театар спектакла и историјске моделе дисциплиновања тела (катакали, но театар, Мејерхољдова биомеханика, Крејгова надмарионета) са савременим роботским и кибернетичким перформансима Стеларка, Оризе Хирате и Хирошија Ишигура. Дивна Вуксановић анализира пројекте генеративне вештачке интелигенције (THEaiTRE, опера I Am Alan Turing), указујући на прелазак AI-система из статуса сценског реквизита у домен аутономног драмског и креативног партнера. Разматрајући концепте дистрибуиране креативности, као и ефекте сценског присуства без субјективног искуства, она детектује парадоксални повратак ритуалним облицима позоришта, где извођач функционише као медијум поретка значења, а не као субјект извођења. Најзад, кроз призму Критичке теорије друштва Адорна и Хоркхајмера, у чланку се проблематизује позиција AI-театра унутар дигиталног капитализма. Ауторка, у том смислу, упозорава на опасност од алгоритамске стандардизације и успостављања „естетике предвидљивости“, а насупрот авангардном естетском ризику, указујући на то да је реч о дијалектичком процесу који се нужно отвара према ширим питањима културе, моћи и друштвене организације савременог света.

Текст чита Александар Божовић.
Уредница Оливера Нушић.