Гаетано Доницети: Лучија од Ламермура

Најпопуларнија опера Гаетана Доницетија, заснована је на роману Волтера Скота, и смештена у Шкотску крајем 16. века. Ни једна друга Доницетијева мелодрама није доживела популарност и дуготрајност као Лучија од Ламермура. Музички језик је непосредан, очигледан и лак за разумевање, док је цело дело недвомислено и суштински романтичарско у свом набоју, испуњено несрећном љубавном причом, мрачном атмосфером и песмистичким тоном. У овом делу су такође присутна и оригинална решења, иако је формално још увек везано за вокабулар опере белканто епохе, уз изузетну тежину коју носе све вокалне деонице, а посебно Лучијина. Од премијере 1835. године у Театру Сан Карло у Напуљу, публика је била очарана мелодијским квалитетом ове опере, али и новим елементима драме, који ће постати саставни део готово свих потоњих опера, као што су сцена Лучијиног лудила и завршно Едгардово самоубиство. Сцене лудила, према мустри коју је оригинално, самосвојно и драмски убедљиво поставио Доницети, постаће место иновације у самој структури опере са нумерама, ка стварању већих целина, базираних на понављању мотива и прокомпонованој форми.

Тренутак који сви оперски љубитељи жељно ишчекују је Лучијина сцена лудила у средини завршног чина. Због ње су често изостављане друге сцене, а најчешће она са почетка трећег чина, код замка Вулфс Крег, иако је она драматуршки значајна. Сама сцена лудила достиже нови ниво драмске и музичке слободе, верно психолошки дочаравајући цепање Лучиније личности, јер вокална деоница дословно ’врлуда’ кроз сукобљене емоције и варљива сећања која се роје у њеном уму. Такође, чује се и звук стаклене хармонике, инструмента којег је измислио Бенџамин Френклин, и чији необична, етерична боја даје посебан штимунг приказивању губљења разума и кохеренција главне јунакиње. На снимку ћете чути како овај инструмент свира Фридрих Хајнрих Керн.

Уредница Ксенија Стевановић