Медицина, уметност, философија – говори Зоран Вацић:

Хипократово схватање да је природа примарни исцелитељски принцип у организму, док је улога лекара посредничка и усмерена на подршку природним процесима оздрављења (vis naturae medicatrix), један је од темељних принципа античке и средњовековне медицинске мисли. У оквиру Хипократовог корпуса ова идеја повезана је с концептима кризе, критичних дана, дијететике и индивидуалног приступа пацијенту. Вацић затим разматра развој овог принципа код Галена, који га је систематизовао у оквиру своје физиолошке и телеолошке медицине, наглашавајући значај хармоније природних функција организма и рационалне интервенције лекара. За њега, лекар је „служитељ природе”, чији је задатак да препозна и усмери природне процесе ка равнотежи основних телесних течности („хумора”). Током даљег развоја, Авицена је почетком другог миленијума у свом Канону медицине, својеврсној енциклопедији тадашњег медицинског знања, интегрисао ову грчку традицију у оквир исламске филозофије природе. Он такође истиче важност разумевање природних потенцијала тела и њиховог усклађивања помоћу режима исхране и фармакотерапије. Природа и за њега остаје централни регулаторни принцип, док је лекар интелектуални интерпретатор природних закона. Када је реч о хришћанској традицији, медицински модел у патристичкој мисли, посебно код Оригена, Гргура Ниског и Јована Златоустог, задобија и духовну димензију, доводећи до интегралног схватања здравља као равнотеже тела и душе: природа тела одражава божански поредак, а исцељење подразумева синергију природних, медицинских и духовних сила.

Уредник: Предраг Шарчевић