Из архиве Радио Београда

Многи композитори надахнути њеном уметничком снагом посвећивали су јој своја дела. „Најбољи мецоспран који смо икада имали”, речи су композиторке Ксеније Зечевић, док је Енрико Јосиф говорио о њеној „интерпретацији ретке уметничке лепоте… и однегованом динамичком нијансирању у готово инструменталној интонативној чистоти”.

Рођена је 1937. године у Београду, где је магистрирала соло певање 1974. у класи Аните Мезетове. У међувремену, од оснивања 1951. године, до престанка рада 1965, била је чланица Секстета и Квартета Предрага Ивановића, нашег значајног вокалног џез састава који је поставио стандарде у домаћој музици, а чији снимци данас спадају у највише домете забавно-музичког стваралаштва. Као солисткиња Хора Радио-телевизије Београд, учествовала је у извођењу највећих дела светске и домаће музичке литературе, нарочито ораторијумске, у више махова премијерно у Београду. Касније, овенчана многим успесима, постаје и врло тражени солиста, носилац оперских улога, као и професор на Факултету музичке уметности у Београду.

За Александру Ивановић критика је писала да поседује изузетно топао глас, присан, нежан, да пева прецизно, иновативно сигурно, некад у великом надахнућу и увек веома добро. Добитница је бројних награда и признања, а само нека су Октобарска награда града Београда, Орден части са сребрном звездом, награде Удружења музичких уметника Србије и друге. Више деценија је имала веома успешну уметничку сарадњу са пијанисткињом Оливером Ђурђевић.

Ове уметнице објавиле су 1984. за ПГП РТС плочу са руским романтичарским песмама, а њихове интерпретације у тадашњим критикама објављевим у дневним новинама описане су као срдачне, са емоционално топлим изливима и спонтаним градацијама до фортисима. У дневном листу „Борба”, 5. априла 1984, музиколог Гордана Крајачић написала је следеће: „Ове деликатне, психолошки танане нијансе уметнице су оживеле веома гипко и пластично, постижући у свакој песми целовито и заоктужено музичко остварење одређеног душевног стања. Клавирска пратња Оливере Ђурђевић појачала је изражајност и самог дела и послужила као конструктивна основа Александри Ивановић, те су обе оствариле јединство и духовног и тонског склада” – речи су Гордане Крајачић.

Александра Ивановић је солистичку каријеру започела 1963. године Свадбом Игора Стравинског, коју је одмах снимила дискографска кућа Филипс. Ипак, важно је истаћи да је једна од ретких, ако не и једина која је тада певала дела домаћих стваралаца попут Вукдраговића, Радића, Енрика Јосифа, Бручија, Христића и других.

Уредница емисије Марија Вуковић