Музеј звука – Мотети Франсиска де Пењалосе

Овај музичар рођен је 1470. године недалеко од Толеда, у епохи великог успона Шпаније, познатог као Златно доба. Започет поновним освајањем Гранаде, династичким уједињењем Кастиље и Арагона, те открићем Новог света и потоњом колонизацијом Кариба, Средње и Јужне Америке, овај економски и политички замах претворио је Шпанију у једну од водећих светских сила. Опште благостање оставило је трага у свим областима живота и стваралаштва, па и на пољу музике. Наиме, у оквиру стилског оквира који је поставила тада доминантна „фламанска школа“, почињу да се појављују шпански уметници, који успевају да овладају умећем сложеног контрапункског писма. Један од првих био је управо Франциско де Пењалоса, који је прокрчио пут наредној генерацији међу које се убрајају велики  мајстори ренесасне музике Кристобал де Моралес и Томас Луис де Викторија.

Први поуздани подаци везани за Пењалосу потичу из 1498, када је постао певач у Капели Фердинанда В од Арагона, у чијој служби ће остати до 1516. године. Пењалоса је годинама био и капелмајстор Катедрале у Севиљи, коју је, упркос протестима црквених власти, накратко напустио како би три године боравио у Риму, у папској капели. Тада је сам Папа апеловао да му се дозволи одсуство наводећи да „међу певачима у капели је и наш вољени син Франсиско де Пењалоса, изузетни музичар који показује нарочити дар и чије присуство ми тако жарко желимо“. Иако је више година боравио у Риму, чини се да ниједно Пењалосино дело није тамо сачувано, јер је он у вечном граду био  активан као певач. Његова композиторска остварења сачувана су пре свега у арагонској краљевској капели и откривају опус сачињен од стандардних музичких форми тог доба - миса, магнификата, мотета и химни.

Иако је прихватио композиционе технике франко-фламанске школе, Пењалосина дела су мање комплексна од радова савременика са севера, и више наликују остварењима Николе Шампиона, Пјера де ла Риа или Александра Агриколе, који су били чланови Капеле Филипа Лепог.

У вечерашњој емисији представићемо мотете овог аутора. Иако тачан број Пењалосиних остварења у овом жанру није дефинитивно утврђен, пре свега због проблема атрибуције, те варира између 22 и 30, на албуму ансамбла Про Канционе антиква, који вечерас слушате, забележена су само она дела која недвосмислено његова. Сачувани у архивама у Толеду, Барселони, Коимбри и Тарасони, неки од ових мотета су засновани на литургијским текстовима – попут Pater noster и Ave Regina, док су други вотивни, погребни или слободне ренесансне хиперболе, попут мотета O Domina sanktisima. Музички, у њима препознајемо широки спектар различитих текстура и звучања, споја декламације и богатог контрапункта, мелизама и једоставних акорада, који се понекад сви могу наћи и у само једној заокруженој композицији. Ипак свима им је заједничка Пењалосина тежња да у њима искаже експресивност, пре него контрапунктско мајсторство.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић