Џез

Британски саксофониста Џон Сурман од самог почетка каријере био је наклоњен слободнијим формама џеза, било да се ради о раном фјужну или авангарднијим струјањима унутар жанра. На Трећем програму Радио Београда смо прошлог месеца слушали албум „Extrapolation” Џона Меклафлина, на којем је управо Сурман својим баритон саксофоном дао изузетан допринос.

Током седамдесетих овај музичар почиње да снима врло специфична соло издања на којима експериментише са синтисајзерима и наснимавањима различитих саксофона, без учешћа других музичара. Својим смелим концептом напослетку ће привући и легендарног Манфреда Ајхера, те крајем седамдесетих прелази у ECM породицу где остаје све до данас.

Албум „Upon Reflection” започиње епохалном десетоминутном нумером „Edges of Illusion”, која је мало ремек-дело џезерског минимализма. У овој композицији Сурман упарује упечатљиву репетитивну мелодију на синтисајзеру са својим мелодичним, суптилним импровизацијама на саксофону. Британски музичар се помера од уобичајених аранжерских структура џез музике, али истовремено задржава пуну контролу и прецизност у егзекуцији својих идеја.

Наставак албума доноси разноврстан приступ: од соло комада обојених фолклорним елементима, до различитих комбинација дувачких инструмената, међу којима су сопран и баритон саксофон, односно бас кларинет, уз већ поменуте синтисајзере. Радећи са Манфредом Ајхером као продуцентом, Сурман добија заокружен концепт који на прави начин уобличава не само његове свирачке, већ и концептуалне идеје о студијској манипулацији звуком.

Аутор Никола Марковић