Шансоне туге

Синтагма која се у Енглеској од средине деведесетих година везивала за Принцезу Дајану и њену несрећну судбину, послужила је овом ансамблу да осветли животе две ренесансне владарке и богат музички репертоар који је за њих написан - Ану од Бретање и Маргариту Аустријску.

Према сведочанствима савременика, обе су биле импресивне у својим владарским улогама, али истовремено и жене чији су судбине одређене несталним династичким савезима, а животи испуњени болом због вишеструких смрти деце и супружника.

Маргарита Аустријска, ћерка хабзбуршког цара Максимилијама И, са само 2 године морала је да напусти родитеље како би била одгајана на француском двору, као будућа жена француског престолонаследника. Уместо тога, постала је њихов талац, да би се након промене политичке климе удала за наследника шпанског престола, који је убрзо умро. Иста судбина задесила је и њеног другог супруга Филберта ИИ Савојског, а последњи велики губитак била је смрт њеног брата, шпанског краља Филипа Лепог.

Ипак, као владарка Фландрије, у име свог нећака Карла В, своју престоницу у Мехелену учинила је центром бургундске културе. Музика је заузимала значајно место на њеном двору, те су у краћем или дужем пероду, у служби Маргарите Аустријске били Жоскен де Пре, Марбрианус де Орто и пре свих, Пјер де ла Ри.

Судбину испуњену политичким интригама и породичним несрећама имала је и Ана од Бретање – након смрти оца, са само дванаест година морала је да брани независност ове територије, ступајући у брак са хабзбуршким царом Максимилијаном И, Маргаритиним оцем. Ипак, ова унија није била успешна и три године касније, пошто је Француска освојила Бретању, овај брак је поништен, а Ана приморана да се уда за француског краља. Након смрти три сина, а потом и супруга, Ана се удала и за новог наследника Француског престола, Луја XИИ, до краја живота покушавајући да поврати аутономију родне Бретање.

У њеном случају, осим метафоричног значења, назив „Краљица срца“ има и сасвим опипљив траг, јер је након смрти ове владарке, њено срце положено у златни реликвијар, који је потом, према њеној жељи однесен у престоницу Бретање, Нант, док је тело сахрањено у Сен-Денију.

На албуму ансамбла Gesualdo six из 2024. године, ови музичари су представили програм чију окосницу чине „шансоне туге“ – специфичан жанр меланхоличних дворских песама, који су обе краљице посебно волеле. Маргарита Аустријска је чак поручила песмарицу у којој су сакупљене ове шансоне, међу којима су, између осталих, радови Пјера де ла Рија и Луизета Компера.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић