Пијанизми Балкана – Виктор Чучков

Еманципација пијанистичке професије из њеног композиторског залеђа, осведоченог у романтичарским фигурама композитора-пијаниста, кроз 20. век у потпуности ће је обликовати као засебну уметничку дисциплину. Она ће у столећу модернизма усавршити своје педагошке моделе, постати предмет теоријских разматрања и историзације, а са појавом медијске културе, уз концертну праксу приказати још једну страну своје тржишне условљености. Захтеви и очекивања публике од виртуоза 19. века, у двадесетом су створили нови тип пијанисте као одговорног тумача музичке историје. Однос према литератури постао је тако одређујући елемент стилистичког развоја пијанизма, који се мењао и моделовао сходно преображајима духа времена и њему консеквентним културним матрицама. Сједињеност професија композитора и пијанисте у истој личности кроз 20. век опстаће уистину сасвим спорадично и то махом у авангардним праксама у којима је извођачко деловање концентрисано на личну музичку продукцију успостављајући, тако,јасну аналогију са ранијим столећима. Сасвим изузетно, у двострукој професији композитора и пијанисте исказиван је савремени композиторски афинитет уз окренутост интерпретацији класичног репертоара. Једна од личности која показује управо такво опредељење јесте бугарски композитор и пијаниста Виктор Чучков чијој истакнутој, сада већ педесетогодишњој извођачкој пракси посвећујемо вечерашњу емисију. Један од најцењенијих клавирских извођача у Бугарској, Чучков је животно и професионално деловање везао за родну земљу, успевши да оствари и међународне одјеке своје праксе. Естетика његовог пијанизма показује један важан квалитет какав, чини се, проистиче управо из његовог композиторског талента – у питању је превласт музичког наспрам техничког аспекта интерпретације, што његовим озвучавањима литературе само даје на свежини – па, у извесном смислу и на неконвенционалности. Ове особенсости музичког израза Виктора Чучкова у емисији осветљавамо, иyмеђу остзалог, његовом интерпретацијом познатог Шопеновог Ноктурна у цис-молу, опус 27, број 1. Спонтаност у вођењу музичког тока и местимична, тек наизгледна техничка имперфекција биле су рефлексија једне другачије, извесно стваралачке визуре из које је Чучков оживљавао музичку литературу прошлости.

Рођен 1946. у Горњој Орјаховици у централној Бугарској где у шестој години започиње музичко образовање код Луизе Мумџијеве, Виктор Чучков је још у најранијем детињству показао једнак таленат за свирање колико и за стварање музике, написавши прву композицију са свега осам година. Чувши његово свирање, знаменити бугарски композитор, теоретичар и пијаниста Андреј Стојанов препоручује му наставак школовања у Софији, где Чучков уписује средњу музичку школу у класи пијанисткиње Лили Атанасове код које потом наставља и студије на Националној музичкој академији „Панчо Владигеров”, где такође похађа и часове композиције код Веселина Стојанова. Преокрет у његовом развоју догодиће се, међутим, 1966. године када одлази на летњи курс композиције у Венецију где за дело Венецијанске имспресије које пише током свог боравка, добија награду и стипендију за похађање Конзерваторијума „Санта Чечилија” у Риму. Искористивши ову прилику, Чучков на овој институцији уписује композицију код Вирђилија Мортарија и клавир у класи познатог пијанисте Винченца Виталеа, радећи и са Орнелом Сантоличо и Карлом Зекијем, а камерну музику са Гвидом Агостијем. Студије у Риму завршава 1971. године, а још за време студија у овом граду одлази се на неколико пијанистчких такмичења на којима постиже високе резултате међу којима је и оно на Међународном конкурсу „Франческо Паоло Нели” где добија звање лауреата праћено похвалним критикама у неколико италијанских дневних листова. Евоцирајући сећања на овој важна догађај, Чучков је у једном интервјуу навео: „Када сам се појавио на овом, свом првом пијанистичком такмичењу у Ени, на Сицилији, био сам невероватно нервозан. Према жребу, требало је да свирам први, а после мене је било још девет пијаниста. Мислио сам да се на крају жири једноставно неће сетити мог наступа”, препричава Чучков. „Да бих убио време док не објаве резултате, одлучио сам да одем у биоскоп. Приказивали су филм о Џејмсу Бонду. Од нервозе, филм сам гледао четири пута док нисам почео да схватам заплет. На пето узастопно гледање први пут филм ми се јако допао. И то толико да када сам напустио биоскоп такмичење готово да ми више није ни било важно. Када сам стигао у дворану у којој се оно раније тог дана одиграло, испоставило се да сам освојио прву награду”, сећа се Чучков. Потом су уследила учешћа и високи пласмани на још неколико конкурса у Италији, те тако 1970. Виктор Чучков осваја четврту награду на Међународном такмичењу пијаниста „Алесандро Казагранде”, као и специјалну награду на Такмичењу „Алфредо Казела”. Ова постигнућа омогућила су му да и након дипломирања професионалну афирмацију настави у Италији где ће једно време и живети. Током тих година, Чучков похађа и Летњу академију Киђана у Сијени на којој се специјализује у области камерне музике, још једне његове велике страсти. Занимљиво је да се на једној од концертних турнеја по Италији сусрео и са Ениом Мориконеом са којим кратко сарађује изводећи његову музику. У једном телевизијском интервјуу из тих дана, остале су забележене Мориконеове речи да „у свирању Виктора Чучкова, имате утисак да музика извире из свих његових ћелија...” А сам пијаниста се присећа тог периода на следећи начин „Живели смо добро. Италијани су бринули су о мени, ценили су ме... Док нисам почео да поново сањам о Бугарској. Једног дана, моја супруга и ја само смо спаковали кофере и вратили се кући”. Трајним повратком у Бугарску започеће Чучкова плодна композиторска и пијанистичка пракса која ће му у наредним деценијама донети значајну афирмацију, претежно у националним оквирима.

Још за време боравка у Италији, Виктор Чучков ће се заинтересовати за италијанску музику ранијих епоха коју почиње да изводи са великим афинитетом. Међу готово заборављеним ауторима чије се музике подухватио био је и Доменико Пучини, композитор епохе класицизма, савременик Кламентија и Хумла, и деда чувеног оперског ствараоца. Његов Концерт за клавир и оркестар у Бе-дуру, написан 1800. године, Чучков је забележио за Бугарски национални радио са Симфонијским оркестром ове куће, под управом Ивана Стојанова. У енисији доносимо управо први став овог концерта са солистичком каденцом Марчела Абада коју је Чучков надоградио сопственим поступцима.

По повратку у Софију који је уследио након студија и почетне афирмације у Италији, Чучков ће се 1974. године запослити као професор композиције на Националној музичкој академији „Панчо Владигеров”, на којој ће водити и класу камерне музике од 1996. године. Као композитор, Чучков је до данас остварио велики опус сачињен из симфонијских, камерних и клавирских дела, музике за децу и музике за преко педесет бугарских филмова, што га је препоручило и за професора на Националној академији за позориште и филм „Кристо Сарафов” на којој је предавао од 1999. године. На другој страни деловања овог свестраног музичког уметника, паралелно са стваралачком и педагошком делатношћу континуирано се налазила и пијанистичка пракса. Осим у оквирима Бугарске, Виктор Чучков забележио је и велики број наступа у Европи и широм света. Као солиста, затим са симфонијским оркестрима и у камерним саставима наступа је тако у Грчкој, Италији, Немачкој, Швајцарској, Француској, Холандији, Пољској, у Естонији, Литванији, Грузији и Русији, али и у далеком Бразилу. У једној критици италијанског листа „Коријере дела Сера” после наступа у Риму 1988. године, Виктор Чучков је оцењен као „један од најбољих пијаниста из Источне Европе”, док га је холандски „Гронинген Дагблат” 2000. године ласкаво назвао „Мађионичарем клавира”. Низ његових интернационалних ангажмана допуњују и масјторски курсеви из клавира и композиције које је држао у Бугарској, Македонији, Италији, Холандији, па чак и у Малезији и Хонг Конгу, а често је позиван и за члана бројних међународних жирија.

И мада је у критици описиван је као „песник звука, виртуоз и узбудљив интерпретатор Моцарта, Римског-Корсакова, Брамса”, Виктор Чучков је са једнаким успехом окренут знатно ширем пољу литературе, од слабије познатих композитора класичне епохе попут Ђованија Батисте Мартинија, Луј-Клода Дакена, а уз њих свакако Клементија, Моцарта, као и Шуберта, Грига, Равела, Прокофјева, те посебно Франца Листа – и то његових мање познатих концертантних дела. Осим ка овој литератури, своје истраживачке пориве Чучков је током каријере усмеравао и ка музици бугарских композитора попут Петка Стаинова и Веселина Стојанова, и свакако ка сопственим остварењима неокласичног израза.

Осврт на пијанистичко умеће Чучкова употпуњујемо и његовом интерпретацијом музике Волфганга Амадеуса Моцарта. Чућете снимак на којем је Чучков забележио своје тумачење Моцартове ређе извођене Сонате у Еф-дуру, Кехелове ознаке 533. Трећи став овог дела, испрва компонован као засебни Рондо, биће прикључен диптиху ставова које Моцарт компонује са идејом састављања интегралног циклуса. Моцартову музику Виктор Чучков доноси са стилском чистоћом, али са нешто чвршћим звуком оствареним специфичним додиром клавијатуре и минималном педализацијом. Ипак, оно што представља, рекло би се, посебну привлачност и вредност његовог свирања, управо је способност надилажења сувог техницизма и перфекције у моделовању фраза, које Чучков остварује не изневеравајући идеју композитора и стилску физиономију самог дела. Спонтанитет очигледан у нешто слободнијој агогици која се пре свега чује на микроплану, као и нешто "грубљи" динамички скокови доносе, наиме, изузетну свежину и неочекивану животност Моцартовој музици.

Цењен као композитор и пијаниста, Чучков је за своју музику и извођачке вештине у Бугарској овенчан највишим оценама критике и академске јавности. Све ово ће га препоручити за место генералног секретара и председника Савеза бугарских композитора које је обављао у периоду од 1990. до 2005. године, а међу бројним признањима које је за своје стваралаштво добијао током каријере издвајају се Награда за најбољу музику на Филмском фестивалу у Варни 1972, Прва награда Савеза бугарских композитора 1984. године, Награда Музичар године и Државног признања Кирил и Методије првог степена. Посебно признање стигло му је из родног места који га је прогласио за почасног грађанина Горње Орјаховице.

Међу пет дискографских издања Виктора Чучкова која је између 1981. и 1986. године начинио за Балкантон (те још један за италијанску Fonit Cetru), а која дупуњују и бројни тонски записи реализовани за потребе Бугарског радија, налази се и албум са клавирским концертима Франца Листа и Алфреда Казеле, реализован 1986 за Балкантон. Са овог издања репродукујемо Листов Concerto Patehetique, једно од слабије познатих дела мађарског романтичара које изворно компоновано као солистички комад 1855. године и у извесној мери дели тематски материјал са композиторовом знатно познатијом Фауст симфонијом на којој је радио у исто време. Виктор Чучков изводи Листову партитуру сувереним виртуозитетом еманирајући демонску звучност клавира, али и откривајући свестраност и стилску прилагодљивост свог пијанистичког умећа.

Аутор емисије: Стефан Цветковић