Вук Беговић: Conditio humana између медијалности и агоналности (1)

Индиректно се ослањајући на Ханса Блуменберга, Вук Беговић настоји да прикаже оклевајућу (zögerend) природу агоналног и из њега проистеклог компензаторног механизма посредовања. У тексту се полази од старогрчког појма „агона”, односно од његове ревитализације у делима Фридриха Ничеа, Јакуба Буркхарта и Јохана Хојзинге, при чему се запажа да они: „истрајавају на томе да сећање на снажни и самим тим обуздани агон понуде као лек савремености, сматрајући је посве немоћном услед убрзавајуће индустријализације и демократизације. Грцима, пак, не би ни пало на памет да развијају теорију агона; они су једноставно имали агон. Такође се чини да су Грци поштовали и божанство Агона као персонификацију надметања. Међу најразличитијим облицима и поводима ових надметања и њиховим одјецима у грчкој и римској књижевности, филозофски је значајно то што се увежбавање у врлини, морална борба живота, називала управо агоном. На ту традицију надовезују се апостол Павле и ранохришћанска теологија. Међутим, агон као нагонско-покретачка сила бива, у теоријском погледу, по први пут симболички артикулисан, а затим све израженије и аксиоматски регулисан, посредством математичке геометрије, где концепт дијагонале има значајну улогу”, примећује Вук Беговић.

Управо на том трагу, аутор у наставку текста препознаје развојни пут, односно генезу „оклевајуће форматираног програмирања агоналности, посредованог суочавањем са осујећујућим наносима стварности, које редистрибуира регресивизам нагона ка суздржаности, односно регресивну законитост потребе за повученошћу, манифестовану, на пример, кроз истакнуту потребу за склоништем... Дија-агоналност, отуда, подразумева двоструки режим априоризовања, а самим тим и стандардизовања природе посредовања између динамичности и њене медијалности. Јер сила посредовања подразумева у исти мах и посредовање саме силе. Ако се, пак, ова логика доведе до своје крајње консеквенције, човек ће морати да се навикне на необичну мисао да сваки пут када себи ствара слику, он истовремено постаје медијум самога себе”, пише Беговић.

Читао је Александар Божовић.
Уредница циклуса Тања Мијовић.