Музеј звука – Индермедиј „Ла Пелегрина – Ходочасница”

Ла Пелегрина је била врхунац раскошног обележавања венчања Фердинанда Медичија и Кристине од Лорене, 1589. године. Стварање овако значајног династичког савеза, морало је бити прослављено на достојан начин, те су у реализацију свечаности били укључени најистакнутији уметници присутни у Фиренци тог доба.

Традиција извођења интермедија била је присутна на двору Медичијевих још од 1539, када је једно такво дело изведено током венчања Козима II и Елеоноре од Толеда, а са годинама, њихове димензије, као и амбиције аутора све више су расле. Ла Пелегрина, настала пола века касније, била је без сумње најраскошнији, најкомплекснији и најзначајнији интермедиј икад изведен. У продукцију овог музичко-сценског комада било је укључено преко 800 људи, који су се за извођење припремали пола године. Током двонедељног славља, које је укључивало бројне банкете, градске процесије, турнире, приказе великих војничких победа и друга дешавања, врхунац је представљало извођење комедије Ла Пелегрина – Ходочасница песника Ђиролама Баргаљија, између чијих чинова је изведено шест музичких интермедија које су компоновали Кристофано Малвеци, Антонио Аркилеи, Лука Маренцио, Ђулио Качини, Констанцо Феста, Ђовани де Барди, Јакопо Пери и Емилио де Кавалијери.

Архитекта Бернардо Буонталенти је за потребе извођења унутар палате Уфици саградио позоришну сцену, која је поред партера и просценијума имала и сложену машинерију потребну за промене сцене и кретање протагониста. Наиме, чак осамдесет два пута је ова машинерија била покретана током извођења, носећи извођаче обучене у деведесет раскошних костима, које је такође дизајнирао Буонталенти. За продукцију интермедија био је задужен Емилио де Кавалијери, док је тематику одабрао Ђовани де Барди. Стихове је највећим делом припремио Отавио Ринучини, мада су учестовали и Барди, Ђовани Батиста Строци и Лаура Ђудичони. За саму интерпретацију интермедија била је задужена трупа Академије дељ Интронати из Сијене, у којој су, између осталих, свирали Ђовани Батиста Јакомели и Алесандро Стриђо млађи, као и неки од композитора – Ђулио Качини, Јакопо Пери и Лука Маренцио.

Музички, овај интермедиј је посебно интересантан јер показује тада нове тенденције оличене у присуству монодије, која ће неколико година касније постати и главно обележје новог музичко-сценског облика, опере. Поред монодије, уочава се и утицај вишегласних мадригала, облика који је уживао велику популарност у Италији током 16. века, а у којем се задржао богати, контрапунктски стил.

Уредница: Ивана Неимаревић