Франческо Кавали: Калисто

Ово дело представља једно од најфасцинантнијих примера венецијанске опере из њеног златног периода, половином XVII века. У том тренутку, оперска форма каква се неговала у Млетачкој републици, у себи је садржавала суптилан однос између комичних и драмско-трагичних елемената, уз богати и раскошни музички језик који је још увек био чврсто утемељен у синергији музике и речи. Опера „Калисто” иза првог слоја забавне фарсе о слободи и флуидности жеље, нуди горки портрет љубавних односа. То је пре свега заслуга Франческа Кавалија, најбољег и најутицајнијег представника венецијанске опере у генерацији после Клаудија Монтевердија. Као ученик великог мајстора, Кавали је даље разрадио наслеђени оперски вокабулар, проширујући простор за арије и затворене нумере, као и плесно-оркестарске интерлудијуме, у складу са укусом публике. Карактеристике Кавалијевих опера су флудини и разноврсни музички стил, бројни протагонисти који се окушавају у примарним и секундарним заплетима, као и све већа важност сценографије и позоришне машинерије. Његове опере су готово четрдесет година била међу најпопуларнијим у Европи, било да се радило о јавним позориштима за публику која је плаћала улазнице, било да су се изводиле на дворским и аристократским позорницама.

Бисер венецијанске опере XVII века, „Калисто” је премијерно изведена 28. новембра 1651. године у венецијанском јавном позоришту Театру Сант’Аполинаре. Либрето је написао Ђовани Фаустини, дугогодишњи Кавалијев сарадник и импресарио самог позоришта. Фаустини имао толико улога да обави, да је нажалост, умро од исцрпљености, по премијери опере. То се, из посве других разлога, десило и једном од тумача главне улоге, те је Калисто добила ауру "уклете опере". На самој премијери дочекана је млако и извођена је само до краја 1651. године. Тек је модерна поставка Рејмонда Лепарда, у Глајнборну 1970. године, довела до ренесансе интересовања за ово дело, које и заслужује.

Фаустини је свој, по свим мерилма изузетан либрето написао на основу мита о Калисто, који преузима из Друге књиге Овидијевих Метаморфоза и сажимајући у себи главне принципе овог изузетно утицајног дела, а то је да ништа није стабилно у свету и у људима и да су љубав, идентитет и жеља у сталном покрету и промени. Теме које су обрађивале амбивалентну природу људске душе, иначе, биле су у темељу готово свих венецијанских опера XVII века. Такав је основни основни заплет саме опере Калисто – а то је да се Јупитер претвара у жену, богињу Дијану, како би завео другу жену, Калисто, иако није до краја јасно о каквој природи љубавног односа се ради, осим да је у питању страсна жудња.

Претерана потрага за љубављу је заједничка свим ликовима, примарним и секундарним, али ту се испоставља и главни проблем: сваки хубрис носи у себи ризик уништења. У том погледу опера „Калисто” нам открива и мрачну страну љубави – мушкарци и жене се стално оптужују да су неверни и лицемерни, спремни да слажу, да се претварају и да буду чак и насилни. Појавом Пана, сатира, па и претварањем Калисто у медведицу, такође, брише се разлика између људског и животињског, између рација и нагона, остављајући могућност да до неке мере кроз сам садржај пратимо и саму метаморфозу ероса – од телесне љубави до оне посвећене, небеске и вечне.

Уредница Ксенија Стевановић