Ђузепе Верди: Лујза Милер

Либрето за ову трагичну мелодраму написао је Салваторе Камарано по мотивима Шилеровог комада Сплетка и љубав, а дело је премијерно постављено у Напуљу 8. децембра 1849. године. Иако је убрзо нестала са репертоара, у двадесетим годинама XX века поново је заживела на европским оперским позорницама. Данас је, поред Набука, Ернанија и Магбета, једно од ретких Вердијевих дела написаних пре 1850. године које се редовно изводи. Занимљиво је да је увертира за Лујзу Милер јединствена у Вердијевом опусу. Написана је у це молу и не састоји се од смењивања тематских целина. Напротив, она је монотематска и базира се на мотивском раду и хармонским модулацијама. Верди је у њој настојао да опонаша немачки, "симфонијски" став, а не да створи уобичајену италијанску потпури форму, што говори да је композитор итекако био у стању да се служи и овакавим музичким језиком.

Један од раних критичара Вердија, Абрамо Базеви, сматрао је Лујзу Милер почетком Вердијеве "друге фазе", у којој се више ослањао на Доницетија, а мање на Росинија и у којој је започео значајну трансформацију музичке драматругије. Модерни музиколози су већином задржали ово мишљење, означавајући ово Вердијеве оперско дело као важан корак ка Риголету. Ипак, ако се упореди Лујза Милер са Магбетом, којег је Верди довршио две године пре, тешко је уочити велики стилски заокрет, као што је то јасно на примеру прве од његових опера инспирисаних Шекспиром. И поред тога, велико интересовање које је Верди посветио локалној боји, као и психолошком сенчењу ликова, издвајају ово дело у дотадашњем композиторовом опусу. У том погледу Лујза Милер је можда сличнија Трубадуру, по мајсторском и иновативном коришћењу оперских конвенција и форми, посебно у великом, потресном, дуету последњег става.

Уредница Ксенија Стевановић