Нова дискографија – Концерт за леву руку Сергеја Борткјевича

Заједно са Симфонијским оркестром Средњенемачког радија из Лајпцига под управом Оксане Лињив, на свом дебитантском албуму за ову издавачку кућу, Овчаренко је одабрао три концерта написана за леву руку, чији су аутори Сергеј Борткјевич, Сергеј Прокофјев и наравно, Морис Равел. Сва три дела написана су за Паула Витгенштајна, аустријског пијанисту који је током Првог светског рата остао без десне руке, али је упкос овом хендикепу, одлучио да настави солистичку каријеру. Овај пијаниста потицао је, иначе, из богате породице индустријалаца која је у свом дому окупљала водеће уметнике тог доба, а рођени брат му је био филозоф Лудвиг Витгенштајн.

Паул Витгенштајн је тако поручио већи број дела од неких од најзначајнијих музичара XX века, као што су Рихард Штраус, Бенџамин Бритн, Сергеј Прокофјев, Ерих Корнголд, Франц Шмит, Паул Хиндемит и други, али је трајну популарност, од свих ових композиција, стекао Равелов Концерт за леву руку у Де дуру. На албуму који представљамо у вечерашњој емисији, ово остварење заузима централно место, али су поред њега представљена и два мање позната концерта, које су написали Сергеј Прокофјев и Сергеј Борткјевич. Све ове партитуре показују три радикално другачија одговора на исти изазов – компоновање за само једну пијанистичку деоницу.

У емисији ћете слушати Концерт за клавир број 2, за леву руку опус 28 Сергеја Борткјевича, дело које је Витгенштајн изузетно волео и често изводио. То не треба да чуди јер је за разлику од остварења Прокофјева и Хиндемита, које је овај пијаниста сматрао чудним и неизводљивим, позноромантичарски стил Борткјевичевог остварења био близак укусу конзервативног Витгенштајна. Звучни резултат је веома близак радовима Сергеја Рахмањинова, те не изненадјује што су Борткјевича често звали и „украјинским Рахмањиновом”, а дело обилује раскошним мелодијама, док вешто коришћење арпеђа и педала ствара утисак богате фактуре, која звучи као да је изводе две руке.

Занимљиво је да је Паул Витгенштајн имао ексклузивна извођачка права за ово дело, те да се упркос успеху, овај концерт ретко могао чути у јавности, осим када га је овај пијаниста свирао. Након Витгенштајнове смрти 1961, партитура је остала у поседу породице, а јавности је постала доступно тек у последњих двадесет година када је овај концерт поново откривен као „изгубљено романтичарско ремек-дело”.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић