Трансформације опере буфе

Фокус је у представљању начина на који се гради драмски ток, односа арије и радње опере, као и обликовања завршетка чина као места сценске кулминације. Другим речима, на поступцима који ће од финала у комичној опери створити динамичну, вишеслојну, музичко-драматуршку целину, као и поступној трансформацији арије из затворене, самосталне нумере у носиоца драмског тока. Из ових процеса, дакле, настаје идеја континуираног музичко-драмског развоја.

У овој емисији сагледаћемо полазну основу поменутих процеса, у тренутку када опера буфа још увек функционише као низ затворених музичких нумера, без развијене сценске акције. Слушаћемо одломке из опере Леонарда Леа Љубав захтева патњу и Лажна собарица Гаетана Латиле.

У Леовом остварењу из 1739. године видимо пример опере у којој се драмски ток ослања пре свега на смењивање дугих, самосталних арија и речитатива, чак и у финалима. На тај начин, емотивна стања ликова износе се у аријама које су јасно одвојене од саме радње и чији је циљ пре свега вокална експресија, а не драмски развој.

Опера Лажна собарица Гаетана Латиле, на либрето Ђованија Барлочија, премијерно изведена у Риму 1738. године, представља важан римски модел комичне опере у четвртој деценији 18. века. На примеру другог чина ове опере можемо уочити да се дело музички и даље ослања на модел арије која привремено зауставља ток радње, док завршетак чина још увек не функционише као обједињена ансамбл-сцена. Ипак, у поређењу са Леовим делом, може се наслутити тенденција ка чвршћем повезивању музичких нумера и њиховом непосреднијем укључивању у драмски развој.

Аутор Срђан Атанасовски

Уредница Сања Куњадић