Уметност интерпретације – Јуџин Орманди

Име Јуџина Ормандија остало је нераскидиво везано за Филаделфијски орекстар, на чијем челу се налазио чак 44 године, али је каријеру започео као виолиниста. Рођен као Јене Блау 1899, Орманди је већ као трогодишњак, са оцем почео да свира виолину, а са само пет година уписао је мађарску Музичку академију као најмлађи студент у њеној историји. По завршетку студија, започела је његова концертна активност у Мађарској и Немачкој, а са 17 година постао је и професор виолине. На позив једног, испоставиће се, непозуданог импресарија, Орманди је 1921. године отишао у Сједињене Америчке Државе, надајући се да ће направити каријеру концертног виолинисте, међутим, његово залагање је прошло без већег успеха. Тако, стиже у оркестар позоришта Капитол у Њујорку, где открива дириговање, а у овој улози дебитује 1924, када се изненада разболео стални диригент оркестра. Артур Џадсон, један од најутицајнијих америчких менаджера у то време, сасвим случајно је, пар година касније, чуо Ормандија како диригује, помажући му да нађе различите ангажмане, најчешће у виду извођења „лагане“ музике или радијских преноса. Први контакт са Филаделфијом, градом у којем ће провести највећи део свог живота, Јуџин Орманди је имао 1931, када је заменио индиспонираног Артура Тосканинија за пултом Филаделфијског оркестра. Овај наступ отворио му је врата Симфонијског оркестра из Минеаполиса, на чијем челу је био од 1931. до 1936, стичући све већи углед на америчкој сцени. Тако 1936. године добија позив из Филаделфије да уз Леополда Стоковског буде диригент Филаделфијског оркестра, а две године касније постаје и једини музички директор овог ансамбла.

Током више од четири деценије, колико се Орманди налазио на челу овог оркестра, Филаделфијски оркестар је постао један од водећих не само у Сједињеним Америчким Државама већ и у целом свету. Захваљујући најпре Стоковском, а пре свега Ормандију, створена је легенда о "филаделфијском звуку", тачније, специфичном извођачком стилу који су ова двојица диригената успела да установе водећи у збиру овај оркестар готово читав век. Реч је пре свега о техничкој припремљености ансамбла, која подразумева беспрекорну уиграност у оквиру инструменталних група, али и велику мобилност појединаца у различитим камерним оркестарским ситуацијама. Орманди је, као и Стоковски пре њега, са овим оркестром радио у малој дворани Музичке академије, где су услови за развијање балансираног и софистицираног звука великог ансамбла били готово идеални. Уравнотежен звук оркестра био је приметан на њиховим бројним концертним наступима, али и на плочама које је Орманди са својим оркестром забележио за Колумбију и Ар-Си-Еј. Ретке негативне критике упућене овом оркестру односиле су се на претерану исполираност звука, која ствара утисак стерилности, док је Ормандију замеран мањак индивидуалности и заснивање интерпретације на ишчитавању партитурног текста, без већих одступања и тумачења. Међутим, и поред критика, снимци који су остали иза ових музичара сведоче о једној значајној, дугој традицији која чини саставни део историје музике двадесетог века.

Овај диригент је био познат по томе што је брзо и лако савладавао партитуре, често их диригујући напамет и без палице. Изјава једног музичара из оркестра да Орманди не покушава да диригује сваку ноту, као што многи диригенти раде, указује на његову флексибилност која је посебно дошла до изражаја у неговању бујног, легато стила, препознатљивог још од времена Стоковског.

Ово се могло чути у репертоару ансамбла који је превасходно био заснован на музици касног романтизма и раног 20. века, односно делима Брукнера, Дебисија, Дворжака, Равела, Чајковског и Рихарда Штрауса. Орманди се изузетно залагао за премијерно презентовање одређених остварења америчкој публици, међу којима су биле композиције Сергеја Рахмањинова и Дмитрија Шостаковића. Са овим оркестром Орманди је остварио преко стотину снимака, инсистирајући на вишеструком снимању појединих дела како би пратио технолошки развој, представљао нове солисте или сарађивао са новим продукцијским кућама. Значајан број снимака остварио је за кућу Колумбија рекордс, чији је продуцент Томас Фрост једном приликом изјавио: „Орманди је диригент са којим је веома лако радити... Он нема проблем са егом, све је код њега контролисано, професионално урађено, организовано”.

Уредница: Ивана Неимаревић