Простори пијанизма

У вечерашњој емисији уметност ове цењене хрватске пијанисткиње и педагошкиње осветљавамо интерпретацијама дела Лудвига ван Бетовена, Марка Тајчевића и Стјепана Шулека.

У плејади изврсних хрватских пијаниста који су током друге половине прошлог века остварили запажене каријере на домаћим и иностраним сценама посебно место припада ученицима славног Светислава Станчића, оснивача такозване Загребачке пијанистичке школе. Међу њима се налази и – Звјездана Башић, пијанисткиња чија је извођачка техника изразите артикулације нарочито погодовала музици класицистичке епохе. Њени разгранати ангажмани солисте и камерног музичара водили су је ипак најразноврснијим репертоарским водама, док је вишедеценијским деловањем на загребачкој Музичкој академији стекла епитет једног од истакнутијих клавирских педагога на овој институцији. О њеном пијанизму данас сведоче међутим тек два комерцијална Ел-Пија у издању Југотона, док је већи део звучне заоставштине уметнице похрањен на тракама хрватског радија. Начињени у несавршеним технолошким условима продукције албума класичне музике каквим су били ограничени готово сви југословенски музичари током 70-их, па и 80-их година прошлог века, ови тонски записи ипак успевају да пренесу довољно звучних информација на основу којих се може стећи увид у стилистику и израз најзначајнијих домаћих извођача, имајући истовремено статус културног блага као једини артефакти њихових уметничких пракси.

Рођена у Шибенику 1926. године под презименом Жувић, Звјездана Башић је као дете показала изузетан дар за музику, започевши образовање на сплитском католичком Заводу Свете Ане, а наставила на приватној школи пијанисткиње и некадашње бечке студенткиње Естеле Ивић Кузминић у овом граду. Готово невероватно звуче сведочења да је до своје дванаесте године била кадра да јавно изводи нека од веома захтевних дела клавирске литературе попут Равелове Игре воде, те Григовог и Шопеновог Концерта у еф-молу... По завршетку Другог светског рата Башићева долази у Загреб где се на Музичкој академији уписује у класу Светислава Станчића и већ у другој години са Загребачком филхармонијом и Миланом Хорватом изводи Симфонијске варијације Сезара Франка. По завршетку студија једно време радиће као професор у загребачкој Глазбеној школи Павла Марковца, али и наставити са професионалном афирмацијом освојивши тада највишу додељену другу награду на Трећем савезном такмичењу музичких уметника у Београду 1951. године, да би годину дана касније постигла и висок пласман на Међународном конкурсу у Женеви. Захваљујући дипломатској служби супруга Мирка Башића, Звјездана од 1953. године уз прекиде живи у низу земаља попут Чилеа, Совјетског савеза и Венецуеле где користи прилику за пијанистичко усавршавање. Један краћи период између 1958. и 1959. године ради у музичкој школи Славенски у Београду, након чега одлази у Москву где се на чувеном конзерваторијуму Чајковски усавршава код Вере Горностајеве и Хајнриха Нојхауза. Током боравка у Каракасу такође ће радити са Харијет Сер, америчком пијанисткињом и стручњаком за класицизам... Повратком у Југославију 1969. године завршиће се период њеног усавршавања, те започети период усмерен претежно на педагошки рад уз који ће успевати да одржи и пијанистичку праксу.

Помно посвећена педагошком позиву свој ангажман започеће 1969. године, занимљиво, у музичкој школи "Јован Бандур" у Панчеву, да би убрзо прешла у Загреб где ради најпре у школи Ватрослав Лисински, а од 1972. године на Музичкој академији где стиче значајан углед и остаје ангажована до позних година живота, односно 2001. године. Међу њеним ученицима могу се издвојити имена Ловре Погорелића, Сребренке Пољак, Жељка Влаховића, Катје Репушић, Миле Елезовић и бројних других... Хваљена као успешан педагог којој је рад са студентима био више од уско професионалне обавезе, кадар да своју методу прилагоди индивидуалности сваког појединчног ученика, у једном интервјуу изјавила је:

"...верујем да сам за своје ђаке учинила најбоље што сам могла. Желела сам бити добар педагог и добра особа. На крају нисмо ми само учитељи, него и одгајатељи. По томе нас наши ђаци памте цели живот. Зато је важно у те младе људе усадити нешто лепо и племенито. Заједништво између учитеља и његова ученика нешто је сасвим фасцинантно, поготово у уметничком послу, какав су студије музике."

Пијанисткиња чији се израз најбоље може описати као конкретан - у такозваној прегледности пласмана материјала у тону, Башићева је у својим извођењима задржавала јасан техницистички цртеж, па ни у оним ретким лирским моментима није одлазила у трансцендентну сферу, већ напротив остајала у простору материјалистичке присутности звука. Овај приступ веома је погодовао музици Лудвига ван Бетовена у којој се њен пијанизам приближава донекле сувој звучној естетици инструмената почетка 19. века на каквим је ова музика настајала. Њен динамички распон је значајан, а експресија стилски тачна и надасве сугестивна. У питању је језгровит и нимало романтизовани Бетовен, што интерпретацијама Звјездане Башић даје на посебној релевантности историцистичке коректности. Њена способност успостављања естетског вајања звука која оставља снажан утисак досезања музичког смисла у сваком извођењу јесте управо онај квалитет који овој пијанисткињи придаје ореол истинског уметника и несумњиво једне од најзначајнијих појава на хрватској пијанистичкој сцени друге половиуне прошлог века. Звјездана Башић преминула је у Загребу 2005. године.

Аутор: Стефан Цветковић