Уметност интерпретације – Вилхелм Фуртвенглер

Фуртвенглер је студије завршио у Минхену, да би прве значајне ангажмане добио у опери у Манхајму 1915, а потом и у Државној капели у Берлину 1920. године, наследивши Рихарда Штрауса на овој позицији. Потом је заузео престижно место шефа-диригента Берлинске филхармоније, које је до тада заузимао велики Артур Никиш, а 1930. је преузео и руковођење Бечким филхармоничарима. Са доласком нациста на власт, Фуртвенглер је био изложен осуди, јер је извео оркестарску верзију Хиндемитове опере Сликар Матис, што је довело до његовог повлачења са чела Берлинске филхармоније 1934. године. Иако се годину дана касније вратио за пулт овог ансамбла, те наставио да диригује током тридесетих и прве половине четрдесетих година, његово јавно неподржавање нацистичког режима често га је доводило у сукоб са властима. Са друге стране, Јозеф Гебелс је Фуртвенглера сматрао, уз Рихарда Штрауса и Ханса Пфицнера, „националним благом” те је дозвољавао компромисна решења која би омогућавала диригенту да експлицитно не подржи Хитлера, али да истовремено учествује у манифестацијама којима је глорификована немачка држава. По ослобођењу, Вилхелм Фуртвенглер је због оваквих активности био оптужен да је био нациста и колаборациониста, али су у његову одбрану стали познати јеврејски уметници попут Јехудија Мењухина, Арнолда Шенберга, Бронислава Хубемана и Нејтана Милстајна, који су навели да је Фуртвенглер „спасио, и због тога смо сви његови велики дужници, најбољи део немачке културе”. Протекле су две године док није доказао своју невиност и тек је 1949. добио понуду да се врати за диригентски пулт, као главни диригент Чикашког симфонијског оркестра. Ипак, након протеста угледних музичара попут Артура Тосканинија, Џорџа Села, Владимира Хоровица, Артура Рубинштајна и Исака Штерна, ова понуда је била повучена. Умро је шест година касније, никад се у потпуности не ослобађајући стигме да је подржавао нацизам, иако је Јехуди Мењухин тада приметио да „је његова величина привлачила ту мржњу”.

Диригентски стил овог уметника представља врхунац „немачке диригентске школе” и то оне коју је утемељио Рихард Вагнер. Овакав приступ, насупрот правцу чији је представник био Феликс Менделсон и који је подразумевао брз, уједначен темпо и био пример логике и прецизности, огледао се у широким, наглашено романтичним потезима и сконости ка модулацијама темпа.

Како је критика приметила, он није сматрао штампану партитуру последњом речју, већ симболима за маштовито осмишљавање, које се увек мења и које би требало осетити и реализовати на субјективни начин. Овакав приступ је био дијаметрално супротан оном који је неговао његов савременик Артуро Тосканини, кога је Фуртвенглер назвао „обичним метрономом”, те су у Фуртвенглеровом начину дириговања слушаоци препознавали сасвим другачији однос између звука и звучања – трансцедентност и духовност које су прожимале његове интерпретације. Зато је Серђу Челибидаке, говорећи о Фуртвенглеру њега назвао „не само музичарем, него и ствараоцем”.

На крају, о Фуртвенглеру можда најбоље говоре речи које је Јехуди Мењухин записао након његове смрти, 1954. године: „Он је био вероватно последњи припадник велике традиције музичара-посвећеника кадрих да комуницирају за оним божанским. Док је дириговао, свом позиву је приступао као светом обреду. За Фуртвенглера, музика је била читав свет, читав космос. Такав однос према музици представља путоказ који треба следити, а његова уметност коју је у пуном сјају проносио за диригентским пултом и забележио је на снимцима, неисцрпан је извор инспирације”.

Чућете како је Вилхелм Фуртвенглер 1950. године са Консертхебау оркестром извео и Прву симфонију у це молу опус 68 Јоханеса Брамса. Фуртвенглерове интерпретације музике овог немачког романтичара сматрају се најбољим у тој генерацији, ако не и најбољим у читавој историји, пре свега „због разумевања ритмичко-временског тока који никад није устукнуо пред стварањем индивидуалних нијанси”.

Уредница емисије Ивана Неимаревић.