Пијанзими Балкана – Ени Дибра Хофман

Успорена консолидација државног уређења Албаније која је трајала све до првих деценија 20. века, као и потоња политичка комешања до којих је долазило у сукцесивном смењивању више неповољних контекста – од италијанске окупације у Другом светском рату, затим успостављања комунистичког поретка под окриљем Информбироа, а од почетка 1960-их година и кроз самоизолациону политику одмицања од држава Источног блока и Југославије – суштински је утицала на темпо културне еманципације и модернизације ове земље. Почеци уметничког стваралаштва везују се тако за период након Другог светског рата, а институционално утемељење музичког образовања на високом нивоу успоставља се тек 1962. године, када је основан Државни конзерваторијум у Тирани, који четири године касније прераста у Виши институт уметности као спој драмског, визуелног и музичког одељења. Формиран према совјетском узору као нека врста конзерваторијума чији је музички департман сачињен из одсека за класичну музику и балет, Институт ће тек 1991. године бити званично подигнут на универзитетски ниво и стећи назив Академије уметности. И мада је успон музичког професионализма током друге половине прошлог века имао значајног ефекта на стваралачку праксу одражавајући се кроз утемељење бројних жанрова углавном конзервативног музичког стила, само извођаштво није доживело већи успон, па ни значајнију афирмацију изван граница Албаније. Као прва албанска академски образована пијанисткиња истиче се Лола Ђока, рођена 1910, која је образовање стекла на Атинском конзерваторијуму 1936. године и која је највећи део живота провела под комунистичком влашћу Енвера Хоџе, добијајући могућност да поред педагошког рада на поменутој институцији у Тирани реализује и спорадичну концертну праксу наступајући у Грчкој, Бугарској, Румунији, Совјетском Савезу, па и на Куби. Развој пијанистичке педагогије након комунистичке ере наставио је да се на академији у Тирани спроводи у херметичном амбијенту везаном искључиво за локалне уметнике, те већина талентованих музичара школовање наставља на иностраним универзитетима. Једно од таквих имена јесте и Ени Дибра Хофман, савремена пијанисткиња средње генерације која је високо образовање стекла на музичком конзерваторијуму у Нешателу у Швајцарској.

Рођена 1979. године у уметничкој породици у Тирани, Ени Дибра Хофман је током школовања у родној земљи стекла бројне награде на националним такмичењима у организацији Епте, затим на конкурсу Младих пијаниста, као и такмичењу посвећеном извођењу дела албанских стваралаца. Након завршетка Високе школе „Јордан Мисја” у Тирани, Ени Дибра Хофман високо образовање наставља у Швајцарској, у Нешателу где као полазница студија Силване Деферне похађа такозвану "класу виртуоза" те завршава са посебним похвалама. Такође, на Конзерваторијуму у Нешателу усавршава се у домену камерне музике и корепетиције вокалних извођача код пијанисте Марка Пантелона. Афинитет који је исказала за жанр лида осведочиће и награда коју 2006. године осваја као најбољи клависки сарадник на међународном такмичењу вокалних солиста у Горици у Италији, док са сопраном Алесандром Боер приређује низ концерата по градовима Албаније. Упоредо са овом праксом камерног музицирања, Дибра Хофман почетком 2000-их похађа и мајсторске курсеве код неколицине познатих уметника попут Паула Бадуре-Шкоде, Наума Штаркмана и Луиза де Моура Кастра, стичући афирмацију углавном на сценама Швајцарске у којој се потом и настањује.

Поред класичног, канонског репертоара, Ени Дибра Хофман је још од периода школовања у родној земљи посебно интересовање показала за албанску музику, о чему сведочи и њен дебитантски, за сада једини, албум који је 2019. године објавила за швајцарску дискографску кућу Ве-Де-Е Гало.

Избор клавирских дела истакнутих албанских композитора друге половине 20. века – Тонина Харапија, Алберта Папариста, Александра Печија, Козме Ларе, Ческа Задеје и Феима Ибрахимија, прво је представљање њихове музике у западној Европи и већ по томе стиче референтни значај у националним оквирима. Већина ових композитора, образовање је стекла на Московском конзерваторијуму у периоду након Другог светског рата, те је композиционо-технички, па и пијанистички ниво остварења заступљених на албуму веома висок, мада стилски прилично конзервативан за време у којем су настала, одражавајући постулате официјелне совјетске културне политике послератног раздобља. Како Данијел Андрес, аутор програмског коментара у књижици албума наводи: „Неколико остварења засновано је на албанским фолклорним мелодијама, док је хармонија углавном инспирисана позноромантичарским делима чиме је избегнут претерани хроматизам. Александар Печи и Алберт Папаристо дозвољавају себи да зароне у проширени тоналитет, чак и у битоналност, а готово сви композитори на албуму такође имају тенденцију коришц́ења модалних сазвучја, што многим комадима даје дашак меланхолије. То је привлачна музика сачињена од искрене инспирације и врхунске креације”.

Мада настањена у Швајцарској, ова уметница одржава интензивне професионалне везе са родном Албанијом где је последњих година реализовала неколико пројеката, попут концерата клавирске музике албанских аутора за два клавира, које је уприличила са мајком, пијанисткињом Анитом Тартари, остваривши између осталог и запажени наступ на Међународном фестивалу Пијанодром у Тирани. Такође, са виолинисткињом Јукико Окукавом, виолончелистом Себастијаном Брегеом и Симфонијским оркестром Радио-телевизије Албаније извела је Троструки концерт Лудвига ван Бетовена који представља само једно од дела на њеном репертоару који обухвата музику различитих стилова и жанрова.

Пијанистички стил Ени Дибре Хофман одликује високо култивисани тон карактеристичан за уметнике француске провенијенције захваљујући образовању стеченом у класама француских уметника у Нешателу. Њен колористички раскошан тонски спектар у евокативним делима албанских композитора попут импресионистички интониране Баладе Козме Ларе, открива изузетну естетску профилизацију. Карактерно растегљиве, у распону од лирских до мрачних драмских расположења, те у извесним моментима и играчки живе интерпретације на албуму који представљамо у емисији, одликује балансиран израз који прожима разноврсна техника и суверени виртуозитет. Ени Дибра Хофман се у том погледу за клавиром истиче као живописан приповедач чији израз има довољно сугестивности да слушаоца већ при првим одсвираним тоновима заведе у звучни лавиринт музичког садржаја дела.

Аутор емисије: Стефан Цветковић