Мајстори барока – Ђовани Паоло Колона

Између 1680. и 1694. године, Ђовани Паоло Колона је активно писао ораторијуме и градио оргуље за војводу Модене – Франческа II д’Естеа, са којим је био у редовном контакту. С тим у вези, од укупно тринаест ораторијума овог композитора, више од половине је приређено за потребе двора управо овог покровитеља уметности. Међу њима се налази и ораторијум Авесалом који је Колона написао 1684. године. Ово дело је написано на либрето болоњског песника Ђакома Антонија Бергаморија, а својом тематиком обраћа се самој личности владара који је дело поручио. Наиме, крајем XVII века, како то наводе музиколози, ораторијуми се „нису бавили општим поукама и смерницама за спасење душе”, већ су били средстава за пажљиво обликовану „политичку пропаганду заједно са побожним промишљањима о монархији”. Другим речима, док су опере тог периода, у већини случајева, служиле за величање онога коме су посвећене, ораторијуми су били инструменти опомене и владару и његовим потчињенима.

Управо ова врста тематике се може уочити у ораторијуму Авесалом, у којем је описан догађај из Друге књиге Самуилове из Старог завета. Авесалом, млађи син краља Давида, побунио се против свог оца сматрајући да је његова владавина слаба, те је покушао да га свргне са престола Израела. У одлучујуц́ој бици, иако је краљ Давид наредио својим трупама да не науде његовом бунтовном сину, војсковођа Јоав је, када се створила прилика, ипак убио Авесалома. Краља Давида, који тугује за својим сином, Јоав опомиње да не би требало да показује емоције, подсећајући га на његову дужност као краља. 

Либрето ораторијума наглашава перспективу монарха, који је уједно био и покровитељ и особа којој је дело посвећено. У овом делу владар је суочен са сопственим грешкама, али и са погрешним потезима подређених људи, затим са поимањем важности сопствене функције, као и са одрицањем личне слободе због дужности које врши. Над свим тим се вешто надвија тема Божје воље и жртвовања које симболише Исус Христ. 

Ауторка: Саша Тошковић