Антониo Чести: Оронтеја

Главне улоге тумаче Стефани д’Устрак као Оронтеја, краљица Египта, Мирко Палаци као њен тутор, филозоф, Креонт, Франческа Пија Витале као дворска дама Силандра, Хју Катинг као витез Кориндо, бас Лука Титоло као стара пијаница Ђелоне, Сара Бланк као паж Тибрино, Маријана Пицолато као Алидорова мајка Аристеја, Карло Вистоли као млади сликар Алидоро, Марија Назарова као Ђаћинта, преобучена у младића. Оркестром миланске Скале диригује Ђовани Антонини.

Најпознатија италијанска оперска кућа већ неколико година се труди да публици прикаже сво богатство италијанске барокне опере настале у великим центрима попут Венеције, Рима и Напуља. Тако је публици представила опере Калисто Франческа Кавалија и Љубавници на галији Леонарда Винчија, коју смо и преносили у директном преносу на таласима Трећег програма Радио Београда. У 2024, определили су се за Оронтеју Антонија Честија која је премијерно изведена у Инсбруку 1656. године, поставши једна од најизвођенијих опера друге половине XVII века, захваљујући привлачним и непосредним аријама. После више столећа заборава, ово дело је 1961. године на светло дана извела поставка Бруна Бартолетија у којој је певала Тереза Берганца, такође уприличена у Скали. Публика је ове године могла да види нову продукцију коју потписује познати режисер Роберт Карсен, док је ансамблом дириговао Ђовани Антонини, један од најбољих италијанских стручњака за музику барока и класицизма.

Успех Оронтеје треба пре свега тражити у јунацима са којма можемо да се поистоветимо, у релативно реалистичном заплету, потпуном изостанску сценке машинерије и одлично написаном либрету Ђаћинта Андрее Чикоњинија, испуњеном и драмом и комичним, забавним сценама на које је Чести написао инспирисану музику. Ово дело се допадало публици и у XVII веку и у модерној епохи, захваљујући томе што се радња бави обичним људима и њиховим компликованим емоцијама, а не боговима и херојима. Сам лик краљице Оронтеје је централан и психолошки комплексан – она зна да је владарка и да има дужности према поданицима, али исто тако покушава да се не затвори према емоцијама. Лик њеног изабраника Алидора је такође интригантан – он је пре свега опортуниста, а не постојани љубавник, док је пијанац Ђелоне изведен из корпуса Комедије дел арте, с тим да он има директан утицај на драмски ток. Ту су и други поступци изведени из вокабулара италијанске опере XVII века, попут жудње старије жене према млађем мушкарцу, али и већ поменуте моралне амбиваленције, која је карактерисала опере, пре свега оне венецијалнског типа, у првим десетлећима оперског стваралаштва.

Уредница Ксенија Стевановић